Rade Vukčević (Freedom): “EP je bio prvi test da se vidi koliko smo zapravo ozbiljni sa namjerama”

Foto: Marko Ristić

Vokal i gitarista podgoričkog benda Freedom, Rade Vukčević, govorio je za naš portal o prvom EP-u, najdražem festivalskom nastupu, šta ih inspiriše, svom angažmanu u filmskoj muzici, današnjoj sceni i otkrio šta nam novo spremaju…

Kako je sve krenulo, od okupljanja do samog naziva benda?

Sve je krenulo kao spontana ideja par momaka koji su se dosta godina posle gimnazije opet okupili u svom rodnom gradu… Svi smo mi tu nešto pozavršavali fakultete, počeli da radimo i sve, a onda i shvatili da robotičnost kancelarijskog života u našem vijeku samo crpi i suši intelekt i da ako želimo mladost iskoristiti kako treba, da bi valjalo pokrenuti i jednu priču koja se dugo kuvala u svima nama… Okupili smo se tek prije godinu i nešto, i onda odlučili da se posvetimo i muzici kako treba – a naziv Freedom je samo leksički manifest te želje, od tačke u kojoj se traži neka sloboda koja je veća od svakodnevnog izbora prosječnih rutina i dosadnih obaveza do želje da se spajaju sve emocije i muzički stilovi koji nas interesuju bez ustručavanja.

Šta nam možete reći o prvom EP-u koje ste snimili krajem prošle godine? Da li ste zadovoljni reakcijama I prijemom kod publike?

EP je iskreno bio prvi test da se vidi koliko smo zapravo ozbiljni sa namjerama. Prve četiri pjesme koje smo stvorili smo ozvaničili time što smo ih snimili kod mene u dnevnoj sobi na jedan mikrofon i jednu zvučnu karticu – a proizvod je ispao dosta dobar, sa vrlo pozitivnim reakcijama. Dobijali smo komplimente od toga da smo majstorski spojili sve neke elemente rokenrola do toga da iako nam je EP odličan, još ga bolje izvodimo uživo. Ali kao i svaki kreativni podvig, sa njim je led samo malo slomljen, a želja za daljim radom je postala vrlo jasna.

Za pjesmu „Good Times“ nedavno je objavljen i videospot, tko ga je radio i gdje ste ga snimali? Kako je prošlo na setu?

Snimljen je u maloj sali CNP-a u Podgorici, a pored dva druga koji su bili stubove podrške, kapetan broda je bio mladi reditelj Gojko Berkuljan koji je skoro objavio svoj prvi dugometražni triler, Iskra. Bilo je interesantno jer smo i to radili sami, pa se naučilo dosta – a čitav proces se morao sabiti u svega par intenzivnih sati snimanja, jer kad nema finansijskog goriva onda je svaka avantura vremenski ograničena 

Jel’ vam naporno i kako usklađujete privatni život i nastupe?

Iskreno, nije naporno iako je zahtjevno. Mislim da se ne opterećujemo time kako usklađujemo sve to, samo nam je bitno da se sve stigne i sve uradi – bend nema potrebe da bude nekakva crna rupa vremena i energije, ali realno, ništa u životu ne bi trebalo biti tako, tako da svemu pristupamo opušteno i pozitivno, ali i sistematski pa smo dosta efikasni u usklađivanju svih obaveza, iako se nekad nagomilaju. Da neko sa strane vidi kako funkcionišemo, možda prije podsjećamo na sportski klub nego bend, ali valjda tako i treba da bude.

Šta vas inspiriše? Zasigurno svaka pjesma ima svoju pozadinsku priču?

Od ljubavi i svih njenih formi i anekdotica iz društva sve do većih ideoloških i moralnih pitanja – tako da je možda najbolje reći da nas gotovo svi aspekti savremenog života inspirišu ovako ili onako, ali isto neko jurenje za autentičnom ekspresijom tog vorteksa osjećaja u svima nama. Nekad je možda i najveća inspiracija sami izazov sabiti strastvenu priču sa humornim osvrtom a da sve to ide na podlogu alternirajućeg heavy funk-a i čistog metala.

Što nam novo spremate?

Par spotova i moguće još jedan EP ako ne i album, pa da li u formatu više singlova ili sve odjednom, viđećemo.

Radiš takođe muziku i za filmove, šta nam o tome možeš reći?

To je druga strana muzičara u meni valjda – jedna želja da se emocija i atmosfera savršeno sinhronizuju, a da uz to bude instrumentalan momenat u ostvarivanju vizije reditelja. Nekad je interesantno raditi sa potpuno drugačijim spektrom zvukova, tako da znam da pobjegnem iz gitara i glasova i basova pravo u sintisajzere, atmosfere, samplove, i baš tešku manipulaciju raznih zvukova da bih izazvao to što zamislim. Ali stoji činjenica da isto kao što rokenrol dobije novu dimenziju kada se izvodi pred publikom i oslanja na energiju ljudi, tako i filmska muzika svoj istinski efekat dobija tek kad se ubode tajming sa vizuelnim i verbalnim momentima.

Kako bi opisao današnju alternativnu scenu u Crnoj Gori i regiji uopšte?

Možda malo bezobrazan komentar, ali, u bendovskom smislu, meni je katastrofalna. Letargija, cinizam i generalni nedostatak ukusa su, po meni, stvorili jednu generaciju antiumjetnika. Svira se jedno te isto, svakom bendu čovjek nađe bend ili dva po kojima su modelirani, probe se ne gledaju kao treninzi već kao neko nužno zlo s kojim ne treba pretjerivati, a sve je to podržano jednom scenom vlasnika lokala koji bi najviše voljeli da muzičari sve sami donesu, sve ispromovišu, sve odsviraju, sva pića plate i posluže drugima i onda odu sa nekim sitnim džeparcem a da profit večeri ostane njima u džep. Sa tako nuklearnim nedostatkom vizije i kod vlasnika, a i kod bendova koji nisu spremni boriti se za bolju poziciju, scena je na aparatima koju bi možda valjalo i eutanazirati. Što se tiče drugih sektora scene, tu je i ima – pogledajte folk, pop i zabavnu scenu od Vardara do Triglava i jasno je da za jednu siromašnu i propalu regiju u jugoistočnoj Evropi mi zapravo imamo jednu epsku i izuzetno kvalitetnu industriju sranja. Valjda je sve stvar perspektive, haha, ali mislim da je nama alternativcima došlo vrijeme da malo stisnemo zube i uozbiljimo stvari.

Ali tu ima još jedan detalj vezan za muzičare i fanove muzike koji dosta utiču na to da je scena nikakva. Ljudi se previše zakopavaju u svojim najmilijim žanrovima a internet je napravio da čovjek ne mora na silu istraživati razne žanrove u nedostatku opcija, već mogućnost da se samo dublje i dublje zalazi u hiperspecifične žanrove. Mislim da bi bolje bilo imati par nasumičnih ploča pa da to budu neki bluz, klasika, tehno, i onda neka bossa nova, nego da čovjek ima dvije hiljade ploča a da su sve iz istih žanrova i podžanrova, jer ako pričamo o rock-u, jedna generacija koja se još uvijek kune u Beatles-e, Zeppelin, Queen, Metallicu, Maiden, Nirvanu, RHCP, Muse itd ne može nikako napredovati, učiti i postati drugačija od one prethodne. Mada od ovoga ne patimo samo mi na Balkanu već svi oko nas – da ne pominjem i činjenicu da generalno fali energije i agresije muzici ove generacije. Nekad je komercijala bila dosta opasna, sjetimo se samo James Brown-a i njegove erotske i agresivne energije plesa, na dominantnu energiju jedne Grace Jones ili Annie Lennox ili Nine Simone prije njih koje su znale da budu i neprijatne, pa jednog Prodigy-a koji je od funky samplova pravio bombastične trake dostojne zatvorskih dvorišta – a sad smo malo zašli u neku mekoću emocija, neko samosažaljevanje i raspadanje u kojem se bendovi kao the XX, iako sjajni, zovu rockerima, a Mumford & Sons i Vampire Weekend headlinuju svuda jer nema ko da ih oduva kako treba. Sve je to divno, ali savremenom rokenrolu itekako fali muda, a političke koreknosti je baš previše…

Jesu li ti draži festivalski nastupi ili klubovi?

Zavisi kako kad. Kad gruvamo kao mašina, kad mi se sviraju rifčine i kad bih baš da pustim glas, definitivno festivali, jer to ozvučenje nam baš da krila. Ali izvoditi petnaestominutnu verziju The End-a od The Doors-a kroz oblak dima i alkohola u nekom intimnom klubu itekako ima svoju čar.

Koji ti je od nastupa za sad ostao u najboljem sjećanju?

Sea Dance, 13-tog Jula. Kad smo grunuli kroz one silne kilovate ozvučenja i pustili adrenalin na autopilot, kroz par pjesama me stvarno uhvatila nevjerica da smo mi tako nečeg uopšte sposobni. Koncert koji mi je prvi put jasno pokazao koji smo kalibar, i što i kako mi sve možemo sa publikom. Baš je ludnica bila.

Kada smo kod koncerata gdje vas možemo gledati do kraja godine?

Za sigurno, na FIAT Festivalu u Podgorici 15. Septembra. Pored toga, jurimo i organizujemo svašta nešto po Balkanu, ali korak po korak. Kao vojska u munji rata, svaka dobijena ili izgubljena bitka dosta utiče na onu sledeću – tako da, iako je vizija jasna, nekad se zamagli pogled od znoja i boja.

Hvala ti na izdvojenom vremenu i držimo fige za dalje.

Razgovarao: Aljoša Kremenović

 

Post Author:

Leave a Reply

Your email address will not be published.