Ivica Marković (Nežni Dalibor): “Nastanak i izlazak ovog albuma bila je neka vrsta konačnog prihvatanja sebe”

Nežni Dalibor je jedan od najzanimljivijih bendova koji su se poslednjih nekoliko godina pojavili u Srbiji. Posle novog albuma “U slojevima” njihov uspeh se proširio i u regionu.

Koje ste nove slojeve u karijeri osvojili novim albumom “U slojevima”?

Imam utisak da nas nakon ovog albuma više niko ne doživljava kao mlad i perspektivan bend. Već samo kao mlad. Za mene je nastanak i izlazak ovog albuma bila neka vrsta konačnog prihvatanja sebe i činjenice da nam bavljenje muzikom daje smisao životu ovde, slušao to što radimo neko ili niko. Nastao je u trenutku kad je bend skoro prestao sa radom, u iznenadnom naletu inspiracije i neke nove energije, čak u mnogo skromnijim uslovima nego ranije. Snimljen u BIGZ-u gde vežbamo, sa novim producentom koji se pojavio niotkuda, meni ovaj album označava jednu pobedu nad sopstvenim karakterom i tačku posle koje mnogo bolje razumem šta radimo i zašto to radimo. To je taj novi sloj.

Ovih nedelja nastupali ste i u okolnim zemljama. Kako stoji sa regionalnom karijerom?

Baš tako – stoji. Mogu reći da u regionu jedino gde redovno nastupamo to je Hrvatska, i to prvenstveno Zagreb i Split. Povremeno se desi i neki poziv poput ovog sa Korčule gde smo nastupali prošle nedelje, u Vela Luci gde je zaista bilo fantastično, ili kao prošle godine na Bedem festu u Nikšiću, ali to je retkost. Mi nismo u tom bubnju iz koga zahvataju organizatori letnjih festivala, već smo više kao neka supkulturna pojava koju zovu ljudi koji baš žele da nas čuju. A moram priznati da nam prija i velika bina i razglas. Nekad se šalim da smo mi stadionski bend bez stadiona. Nama iz benda menadžment nikad nije bio jača strana, ali se nadamo da će se stvari promeniti sada kad smo ponovo sa našim starim izdavačem i agentom Odličnim hrčkom.

Foto: Nemanja Đorđević

U jednoj recenziji vašeg novog albuma stoji da je to epitaf jednoj nesretnoj generaciji koja je preko noći otkrila da je ostarila. Da li se slažete s tim?

Slažem se, lepo sročeno. U stvari, sve što je napisano za album tiče se mene i mojih najbližih prijatelja, ali nažalost to se lako može primeniti i na celu generaciju. Svi mi iz benda živimo kao i mnogi iz generacije taj neki život zaposlenih, relativno mladih ljudi. I iako su nam svima ti dnevni poslovi kreativni, ipak je to jedan radnički život u srpskoj verziji kapitalizma sa kojim se po svemu sudeći mnogi mogu poistovetiti. A ja nekako i ne mogu da pevam ni o čemu drugom sem o onom što živim. Bežao sam u apstrakciju i SF na prošlom albumu, ali me je stvarnost strpljivo sačekala.

Da li je poslednjih godina Srbija rezervisana za pojavu generacija koje su nesretne i da li će se to promeniti?

Poslednjih decenija, čini mi se. Ne znam da li će se to promeniti, ne verujem, nisam optimista ni inače, a pogotovo po tom pitanju. Nemam ništa protiv bilo koga ko ode odavde, čak to podržavam, ima toliko lepih i uređenijih delova planete, ostarismo ovde boreći se sa štetočinama. Ovo društvo, tačnije oni koji ga vode, uradilo je sve da ga ja ne osećam svojim, sem među prijateljima, ili u najboljem slučaju među onih par hiljada što izađu na ulicu protiv raznih nepravdi. Često mi pada na pamet da treba da se pokupimo svi i da se pridružimo talasu izbeglica, da im ostavimo žurku, njihova je, neka igraju sami, da vidimo da li će im biti jednako lepo kada nemaju koga da maltretiraju i izrabljuju. Ali ipak, nešto me je uvek držalo da i ne pokušam da odem. Tako da ću se koprcati do kraja kad sam već ovde.

nedeljnik.rs

Post Author:

Leave a Reply

Your email address will not be published.