Share
Osnivač legendarnog magazina “Roling stoun” ljut na biografa

Osnivač legendarnog magazina “Roling stoun” ljut na biografa

Jan Vener, čiji magazin Rolling Stone drma pop muzikom i kulturom još od šezdesetih godina, dao je Džou Hejganu odrešene ruke u pisanju biografije ali je sada nezadovoljan reuzltatom, naročito “seksualnim sadržajem”. prenosi “Gardijan”.

Odnos između biografa i njegovog klijenta može često da bude nezgodan, ispunjen nedefinisanim očekivanjima, ali retko dosegne tako dramatične razmere kao što se desilo osnivaču “Roling stouna” i piscu knjige o njegovom životu.

Dugo iščekivana ispovest urednika i svedoka kontrakulturnih dešavanja tokom četiri decenije, od šezdesetih naovamo, nazvana “Sticky Fingers: The Life and Times of Jann Wenner and Rolling Stone Magazine” (Lepljivi prsti: Život i vreme Jana Venera i magazina “Roling stoun”) objavljena je krajem oktobra na 500 stranica.

Vener i Hejgan počeli su da rade na rukopisu 2013. godine. Vener mu je dao pun pristup svojoj arhivi i krugu prijatelja – među kojima su Pol Makartni, Bono, Mik Džeger i Brus Springstin. Hejgen je, pak, insistirao da knjiga bude “neautorizovana” kako bi imao slobodu u pisanju. Vener je pristao da je pročita tek kad bude završena. Četiri godine kasnije biografija je završena a Vener je rekao za “Njujork tajms” da se oseća “izdano”.

“Umesto da napravi iznijansirani portret mog života i kulture koju je ‘Roling stoun’ pratio”, kako se Vener nadao, Hejgan je “napisao nešto površno i jeftino, puno nedostataka”, stoji u Janovoj izjavi.

Džo Hejgan je ovu reakciju nazvao “donekle predvidljivom”.

– On ne razmišlja o prefinjenijim delovima svoje istorije onako kako sam je ja video tokom svog istraživanja. Znao sam da će ova knjiga teško da mu padne. Jer, istina je teška – izjavio je autor za WWD.

Knjiga “Sticky Fingers” nudi fascinatan uvid u odnos između Venera, njegovih novinara i nekih od najslavnijih muzičara i poznatih ličnosti 20. veka.

– Jan je vrlo komplikovana osoba. Bio je briljantan u životu ali je neotesan i netaktičan i to baš nije uvek dobro za njega. Znao sam da moram da napišem pravu priču – objasnio je Hejgan.

U njegovom pripovedanju to je zarazno zanimljiva priča o mahinacijama slave, muzičkoj industriji i kulturnom i ekonomskom bum posle šezdesetih među “prvom generacijom koja je imala novac, ličnu slobodu i slobodno vreme da gradi spomenike i palate zadovoljstva prema sopstvenom ukusu”, kako ju je Tomas Vulf nazvao.

Kroz sve to, Hejgan piše, “Jan Vener je sebi dao ulogu čuvara ulaza u rokenrol istoriju, što je uistinu i bio.

Njegova šizofrena priroda – mešavina rajivosti i gnevne ambicije – gurala je magazin napred. On je bio antiratni liberal i pohlepni kapitalista, naivan i lukav, prijatelj i neprijatelj, strejt i gej, urednik i izdavač”.

Džo Hejgan, i sam nekadašnji stažista u “Roling stounu” a danas jedan od urednika “Njujorkera”, opisuje Venera kao motivisanog vizinoara: divljački ambicionznog, arogantnog, neodlučnog i nesigurnog. Iako je nekad baš strog prema njemu, više je nego pravedan. Na kraju se, izgleda, slaže sa Vilom Dejnom, bivšim urednikom “Roling stouna”, da je Vener “51 odsto dobar”, premda je vazda bio u rascepu između vrlina i poroka svoje generacije.

Na primer, hvalio je Venerove novinarske sposobnosti kada je izveštavao sa tragičnog koncerta Altamont Free u Severnoj Kaliforniji. Decembra 1969. pripadnik “Anđela pakla”, koje je bend “The Rolling Stones” unajmio kao obezbeđenje, ubio je nožem jednog fana koji je pokušao da priđe bini, a kasnije su poginule još tri osobe.

Za tada 23-godišnjeg Veneta to je bio trenutak “sad ili nikad”.

“Ako je njegov list bio profesionalan rok časopis, došlo je vreme za istinu. Do tog trenutka Vener je bio diletantski izdavač i novine su bile uglavnom fanzin prepun hvalospeva. Veličao je ikone roka, naročito “Bitlse” i “Stounse”, profitirao od toga što ih je reklamirao na svojim stranicama i živeo za to da ih sretne licem u lice. Vener nije imao nameru da ljuti Džegera, čija je reputacija posle koncerta bila dovedena u pitanje, ali pod pritiskom novinarski nastrojenijih kolega, dorastao je zadatku.

– Detaljno ćemo da pišemo o ovome i imenovaćemo krivca – rekao je svojim urednicima.

Bio je to jedan od najboljih trenutaka u istoriji magazina”.

Vener, koji je nedavno oglasio prodaju “Roling Stouna” sada se kaje što je Hejganu dao nezavisnost, ali zato je čitaocima učinio uslugu, smatra “Gardijan”. Naglasak na Venerovoj biseksualnosti, na primer, dolazi u trenutku nove spremnosti da se razmotri koliko je duboko estetika gej rok menadžera pomogla da se oblikuje ovaj žanr. A to je i glavni razlog zašto se Veneru knjiga ne dopada.

Grejdon Karter, glavni urednik “Veniti fera”, koji je trebalo da odluči koji deo knjige da objavi, odabrao je odeljak Džonu Lenonu i Joko Ono pošto je shvatio da su stranice o Venerovoj seksualnosti – koji je dugo bio u braku sa Džejn a sada je oženjen sa manekenom Metom Najem – previše lične.

– Svaka stranica te knjige je atak na njegovog karakter – ocenio je Karter.

Knjiga je, zapravo, suptilna analiza utvrđenog pravila ponašanja među poznatima i u Njujojrku, pravila koja je Vener vremenom usvojio. On je osnovao “Roling stoun” 1967. u San Francisku. Mik Džeger je bio besan što je odabrao ime njegovog benda, “uvreda je koja ga je držala 50 godina”, piše Hejgan. Kit Ričards je bio sažetiji: “Koji lopov!”. Džeger je, međutim, bio dovoljno prepreden da vidi prednost u tome.

“Mislim da Mik nikome ne oprašta ni za šta. Jednom kad se nekom popne na grbaču, više se ne skida”, rekao je Kit i dodao da su Vener i Džeger “vrlo zatvrena stvorenja a vi se pitate ima li išta tu vredno skrivanja”.

I Pol Makartni je otkrio da je ljut na Venera zbog Dvorane slavnih rokenrola – institucije koju je Vener osnovao i koju kontroliše. Makartni smatra da je Vener izvrdao da ga uvede u Dvoranu kao solo umetnika, što je samo nastavak njegove “prolenonovske” politike.

“To je sve povezano sa njegovom istorijskom idejom da je Džon jedini valjao u ‘Bitlsima’ a nas trojica, samim tim, nismo”, kaže Makartni u knjizi. Četiri godine kasnije, kada je Pol primljen u Dvoranu, njegova ćerka Stela je nosila majicu sa natpisom “Bilo je krajnje je*eno vreme”.

Vener je otvoreno idealizovao Lenona, iako su se njih dvojica zakačila kada je Vener objavio dugačak intervju sa Džonom u knjizi “Lennon Remembers” (Lenon se seća).

“Džon Lenon je očekivao da će Vener da se potčini njegovim zahtevima. To je oduvek bio dogovor: kad Lenon kaže, ‘Skači!’, Vener pita, “Koliko visoko?'”, piše Hejgan.

Lenon je napisao Veneru pismu u kojem mu je poručio: “Smatrao si da je prikladno da objaviš knjigu mojih radova bez mog pristanka – zapravo, bez moje želje, jer sam ti mnogo puta rekao preko telefona i naspimeno da ne želim ni knjigu ni album niti bilo šta drugo…”

Hejgan kaže da ova prepiska otkriva “suštinsku prirodu Janovog karaktera”.

– Ugrizao je ruku koja ga hrani. Ali to je bio i znak da je istinski verovao da ima moć. Imao je bočicu mastila koja mu je uvek de facto davala prednost da je mogao da radi šta god hoće.

Ova biografija došla je u teškom trenutku za Venera. Novinarska reputacija “Roling stouna” je doživela krah nakon članka o lažnom serijskom silovanju na Univerzitetu u Virdžiniji. Vener je već prodao svoje druge pubikacije, “Men’s Journal” i “Us Weekly”. Ovaj drugi magazin Hejgan je nazvao “mustrom za modernu slavu” i uspon Donalda Trampa.

“Slava je moć”, piše Hejgan. “Nije da Donald Tramp ima bilo kakvu ideju. On je samo poznati monstrum. A slava je nešto što Jan razume. On je pomogao u njenom nastanku”.

Prošlog juna Vener je slomio kuk i imao infarkt nakon čega su mu ugrađena tri bajpasa. Hejgan kaže da mu se još nije obratio direktno.

– Ućutao se. Više nismo prijatelji na Instagramu. Od drugih sam čuo da misli da je knjiga pohotljiva. I naslov mu je grozan. Ne dopadaju mu se delovi sa seksom – rekao je Hejgan za “Bilbord”.

Kakve god da su mu mane, Vener je ipak u knjizi ispao osoba sa velikim kulturnim uticajem zbog svoje briljantne kreacije: publikacije koja je promenila novinarstvo i uhvatila duh vremena, piše “Vašington post”.

“U jednom trenutku, držanje primerka ‘Roling stouna’ bilo je kao da u rukama imate deo vrelog šrapnela kulturne eksplozije šezdesetih dok je još uvek isijavao od emocija i značaja”, piše Hejgan.

blic.rs  Foto: variety.com

Leave a Comment