Share
Ana Popović: “Shvatila sam da je početna ideja uvek dovoljno dobra”

Ana Popović: “Shvatila sam da je početna ideja uvek dovoljno dobra”

U novom intervjuu za magazin “Wine Style” bluz zvezda Ana Popović govori o svojoj muzici, ali i o saradnji sa drugim velikim zvezdama u inostranstvu.

Autor: Vojislav Pantić

Poster opčinjavajuće gitaristkinje na ulasku u maleni bluz klub Vox na Banovom brdu uvek me nepogrešivo vrati u devedesete. Između ratova i hiperinflacije, kriminala i turbo folka, jedna devojčica je sa svojom gitarom i vršnjacima iz grupe Hush bezobrazno terala po svome, cepajući bluz onako kako ju je tata Milutin naučio – kao da je iz nekog drugog vremena i sa drugog kraja planete spuštena u godine raspleta na brdovitom Balkanu. Potom je otišla u Holandiju na studije dizajna, koje je ubrzo zamenila muzikom, doživljavajući zaista meteorski uspon. Uskoro je putovala po Evropi sa Bernardom Elisonom i nastupala na, u to vreme, najvećem evropskom bluz festivalu u Peru (Belgija). Već 2003. prepoznali su je u postojbini bluza, Americi – postala je prva kontinentalna Evropljanka ikad nominovana kao najbolji novi izvođač za nagradu W.C. Handy u Memfisu.

Na tom posteru je, naravno, Ana Popović. Ona je danas potvrđena svetska bluz zvezda, koja se nadmeće na referentnim bluz listama sa Erikom Kleptonom; na čiju se gitaru loži Brus Springstin i koja sa naslovnih strana svetskih magazina svojim šarmom i odvažnošću poručuje – bluz je živ i zdrav! Kočoperno je pre nekoliko godina odustala od objavljivanja ploča za velike diskografske kuće, u želji da preuzme apsolutnu kontrolu nad diskografskim procesom. Jedino tako je i mogla da se odvaži da objavi trostruki album Trilogy, nesumnjivi vrh njene dosadašnje karijere, koji je, u društvu prestižnih gostiju poput Džoa Bonamase, prikazuje u veoma različitim stilskim okvirima.

Ana Popović sve češće dolazi i u naše krajeve. Poslednjih godina redovno svira solo koncerte u Beogradu, koji su krcati bez ikakve reklame. Bila je zvezda ovogodišnjeg Arsenal festa, opčinila je i filmadžije u Kustendorfu. Zasvirala je ponovo i sa kolegama iz benda Hush, a potom svratila i do Voxa, u kome sam imao privilegiju da joj se u jednoj strofi starog bluz standarda i pridružim na sceni. Hm… osećao sam se verovatno kao ona kada ju je prvi put ugostio B. B. King.

I ove godine ste bili uključeni u turneju Experience Hendrix, u društvu sa velikim zvezdama bluza i roka. Kakvi su utisci?

Ovo je moja četvrta godina sa Experience Hendrix ekipom, i mislim da je bila najuspešnija dosad. Bend je najbolje svirao, pesme su zaista zvučale uvežbano i svirane su lako. Hendriksova muzika ima toliko finesa – treba da zvuči i sirovo, ali i ubedljivo, odvažno, moraš da dodaš nešto novo, a u svemu moraš i dalje da zvučiš kao TI, ne kao imitacija Hendriksa. Izabrala sam pesme House Burning Down i Can You See Me, verziju sa slajd gitarom, i mislim da su bile u dobrom kontrastu u odnosu na ono što su ostali svirali. Inače, čini mi se da su svi odabrali dobru pesmu za sebe – onu koja će na pravi način da okarakteriše i njihov zvuk. A lineup je bio potpuno neverovatan: Badi Gaj, Zek Vajld, Keni Vejn Šepard, Erik Džonson, Dojl Bremhol, kao i dve dame – Bet Hart i Ana Popović.

Šta Vas najviše inspiriše u susretu sa legendama bluza? Po čemu su oni posebni za Vas, a šta je najvažnije u činjenici da su neki od velikih majstora ove muzike i dalje aktivni?

Način na koji oni sviraju je kao zaboravljeno blago, malo klinaca to danas sluša, zastarelo je i nije u hodu sa novim vremenom. A mene njihova svirka potpuno odvuče na svoje početke, kada sam u Beogradu slušala stare bluzere. Sada naravno pratim njihove koncerte iz potpuno druge perspektive – kao vođa benda, zabavljač, neko ko je već niz godina na američkoj sceni, pa i dalje mnogo toga od njih učim – naime, na svakoj od svojih ploča uvek imam jednu ili dve deep blues pesme, kada zaista duboko uđem u korene bluza, kao tekstopisac i kao pevač. Takođe uživam u svakoj noti koju odsviraju – ne samo frontmen, već i bend, analiziram sviranje bubnjara, basiste, jer je to retka, a možda i jedna od poslednjih mogućnosti da čujem uživo takav autentičan zvuk. Potpuno drugačiji od svega što se danas svira, čak i u bluzu, kaže Ana u razgovoru za magazin “Wine Style“.

Diskovi na albumu Trilogy su nazvani Jutro, Podne, Ponoć. Šta za Vas označavaju ti periodi dana, i kako ih „čujete”?

Danas su stvari drugačije, jer spremiti dvoje dece za školu ujutru ostavlja malo vremena za uživanje u muzici. Ali dok sam pravila Trilogiju vodila sam se osećanjima koje sam imala dok sam odrastala u Beogradu ili dok sam studirala muziku u Amsterdamu. Volela sam da se probudim sa gitarskim rifovima, recimo sa živog albuma Stivija Rej Vona ili sa Hendriksom, i dalje se sećam kako mi je tutnjala krv kroz vene, a ja sam prilazila uređajima da ih pojačam. Podne je vreme da se stvari vrate u proporciju i volela sam da slušam bluzere – Alberta Kinga ili Alberta Kolinsa, dobar spori bluz, muziku koja bi ostavila prostor da se nešto tokom dana i uradi. Veče je uvek bilo rezervisano za neki jazzy zvuk, za izvođače kao što su Roj Bjukenen, Ves Montgomeri, Džo Pas, Van Morison. Mislim da je umetnost ukomponovati muziku u svakodnevicu, a da ona ne remeti ono što tokom dana radiš, već da ti daje pravu energiju, da te podiže ili spušta u zavisnosti od dela dana, kao i da ti daje spektar različitih zvukova koji inspirišu.

Pre dvadeset godina imali ste bend Hush u Beogradu, koji je svirao na festivalu na kojem je glavna zvezda bio Džunior Vels, a sada Vi imate status bluz zvezde. Kada biste pogledali unazad, kojih biste pet događaja izdvojili kao ključne u dosadašnjoj karijeri?

Moram da započnem džem-sešnom sa Gerijem Slounom u Beogradu, kada je on rekao: „Amerikanci bi tebe voleli“ – tada sam definitivno rešila da odem iz Srbije i pokušam da ostvarim karijeru u Evropi i Americi. Zatim, prva nominacija za američku bluz nagradu W.C. Handy Award, danas Blues Music Award, koja je usledila samo nekoliko godina posle mog odlaska. Bila sam nominovana kao prvi kontinentalni Evropljanin u istoriji te nagrade. Treći, većina mojih albuma je dospelo među prvih deset na Bilbordovoj listi bluz albuma u Americi, koja se sastavlja na osnovu broju prodatih ploča. Naročito sam ponosna na poslednja tri izdanja objavljena na našoj etiketi Artist Exclusive. Četvrto, narednih pet nominacija za Blues Music Award, među kojima su i one za najboljeg savremenog bluz izvođača, najbolji DVD i najbolji album. Na kraju, to su učešća na Blues Cruise (Bluz krstarenje), koncerti kao predgrupa Badiju Gaju, nastupi na četiri kontinenta, kao i učešće na Experience Hendrix turneji, gde sam nastupala kao jedina žena-gitaristkinja četiri godine zaredom.

Posle uspeha pod okriljem velikih diskografskih kuća, ipak ste kasnije odlučili da albume objavljujete u svojoj režiji, što je izuzetno hrabar potez. Zašto, i kakva su iskustva u preuzimanju ovakve odgovornosti?

Tri poslednja izdanja suprug i ja smo objavili za našu diskografsku kuću Artist Exclusive – Can You Stand The Heat, Blue Room i Trilogy. Prvi pokušaj bio je DVD Live at Trasimeno Lake, posle kojeg smo se usudili da probamo da izdamo i studijski album. Can You Stand The Heat je naišao na jako veliki uspeh, bio je dokaz da u ovom trenutku u mojoj karijeri, naročito u bluzu, nama ne treba diskografska kuća, i da možemo mnogo više sami da uradimo – bolju promociju, bolji studio. Naročito je lepa ta sloboda u smislu broja dana u studiju, producenata, muzičara… Trilogija je bila posebno izdanje – veliki poduhvat, nešto što niko do sada nije uradio – tri različita stila muzike, mnogo novih pesama, godinu dana snimanja. Kada je izašla, odmah se našla na Billboardovoj listi Top 10, uz Kleptona, Tedeschi Trucks, Boni Rejt, Džerija Klarka Džuniora. Svi oni objavili su svoje albume za major kuće, jedino smo mi bili iz male produkcije, sa duplo skupljom pločom. Naime, mogao si da kupiš Kleptona za 9,99 dolara, a Trilogija je koštala 19,99 dolara. To je negde dokaz da ljudi kupuju kompakt-diskove i u ovom vremenu ako veruju da je projekat dobar, bez obzira na to da li je skup ili obiman, nema pravila. Pravilo je da mora da bude kvalitetan.

Kao gitarista, pevač, kompozitor, tekstopisac, lider benda, producent, obavljate različite uloge koje Vas čine kompletnim umetnikom. Kako se ove uloge prožimaju?

S vremenom sam stekla samopouzdanje, veru u sopstvene ideje i instinkt, i najvažnije – da je početna ideja uvek dovoljno dobra. Da mi ne treba producent koji će da menja ono što sam ja, već producent koji će da upotpunjuje i prati moje ideje. U Trilogiji sam sama izabrala producente i vodila ih produkcijski tamo gde sam ja čula materijal – onako kako bih ja volela da čujem svaki posebni CD Trilogije. Takođe sam izabrala sve muzičare za sva tri stila (i CD-a) i bila sam vrlo direktna, znala sam tačno kako hoću da zvuči svaka pesma. Objavila sam samo najbolje tejkove, bez obzira na to da li neka neverovatna zvezda svira na njima ili ne. Na Trilogiji nije bilo kompromisa.

Stižete li da slušate muziku koja se danas snima?

Definitivno ima dobrih novih ideja, sjajnih pesama. Uz moje klince kod kuće čujem pesme koje verovatno ne bih inače čula jer ne slušam radio. Često me suprug i deca zezaju i kažu: „Na kojoj si ti planeti bila poslednjih meseci kad nisi čula ovu pesmu?“

Čula sam, na primer, numeru Shape of You Eda Širana – sjajna stvar! Onda poslušam ostatak ploče i shvatim da ja verovatno i nisam ciljna grupa. Ali jedna pesma je dovoljna. Bruno Mars – produkcija i duvački aranžmani su neverovatni, volim da analiziram produkcijski deo. Od novijih bluz bendova, Geri Klark Džunior ima dobar pristup i uspeva da modernizuje bluz koji je zastareo i da ga vrati na mapu. Tedeschi Trucks Band je otprilike as good as it’s gonna get što se tiče svirača, benda i aranžmana.

Kakav je bluz danas?

Danas više nema bluz časopisa, diskografske kuće gube važnost i nisu više relevantne. Nema više toliko pravila, tako da svako radi ono što hoće i što oseća. Što je i dobro. Muzičari prave muziku sa manje kompromisa. Na kraju je važno da li prodaješ ulaznice – a prodavaćeš ih ako je show dobar. Ima mnogo fenomenalnih bendova. Ljudi zaista rasturaju, ovde u Americi, jer je konkurencija velika. Inspirativno je biti deo ove scene.

Pijete li vina, i imate li neka omiljena koja biste mogli da nam preporučite?

Najviše volim italijanska vina, i to chianti i primitivo (iz Pulje), kao i ona sa juga Francuske, iz oblasti Cotes Du Rhone, Cahors i Languedoc. Kalifornija i dalje za nas predstavlja izazov, kada je u pitanju vino. Uglavnom ne biram vina iz Kalifornije, a ako baš moram, onda je to neko vino iz vinarija u regiji Paso Robles. Od lokalnih vina sa naših podneblja volim ona od sorte vranac.

Ovaj časopis u svom naslovu ima reč style. Koliko je za uspeh danas važno da umetnik bude ne samo izvrstan muzičar ili kompozitor, već i da vodi računa o načinu oblačenja, predstavljanja, dizajnu video-spotova i omota ploča, uopšte uzev da paralelno sa muzikom vodi računa i o drugim detaljima svog javnog nastupa?

Danas je vrlo važno da imate the whole package. Ja sam oduvek bila za to da se umetnik predstavi (i pomeri granice) ne samo muzički, već celokupnim stilom. Naravno, stil oblačenja bi trebalo da bude u vezi sa onim što radiš na sceni. U mojoj muzici oduvek sam težila da pomerim granice bluza onakvog kakvog ga svi znamo. Oduvek sam radila na tome da predstavim bluz u nekom modernom svetlu i u nekoj novoj varijanti. Naročito jer ja ne sviram roots blues i što se obraćam više gitarskoj nego bluz publici. Ženskih gitaristkinja je i dalje malo i ja sam oduvek želela da podvučem tu žensku, kao i evropsku crtu – jer ja nisam Amerikanka i zato insistiram na predstavljanju evropskog dizajna kada je moda u pitanju.

Šta dopuštate da „uđe“ u Vaš svet od stilova izvan bluza?

Vodim se svojim prvobitnim instinktom kada je u pitanju pesma i snimanje. Na primer, rapper Al Kapone mi je bio gost na pesmi Let’s do it again, od Staple Singers. Tako nešto ne možeš često da čuješ na bluz ploči. Nema pravila i volim da probam nove zvukove u okviru bluza.

U jednom prošlom intervjuu izjavili ste: „Pisanje pesama je za mene igra bez granica“. S obzirom na to da je već prošlo dosta vremena od Trilogy, da li su već nove pesme počele da naviru?

Trebalo mi je vremena da krenem u novo pisanje, jer je Trilogija iscrpla sve moje ideje, predstavljajući dvadeset tri nove pesme, od kojih sam većinu napisala sama. Ali sada spremam jako zanimljiv novi projekat sa vrlo specijalnim gostom, i zaista mu se radujem – ponovo će biti nešto potpuno novo i neočekivano. I pesme već naviru. Dala sam sebi dovoljno slobodnog vremena do kraja godine da radim na novim tekstovima.

Dugo ste živeli u Holandiji, a sada već dugo na američkom tlu. Šta Vas najviše uzbuđuje u novoj sredini, a šta Vam najviše nedostaje iz Evrope?

Konačno sam došla na mesto za kojim sam godinama žudela, u Los Anđeles. Uz sve što sam godinama slušala, pozitivno i negativno o LA, on je za mene jednom rečju – raj. Vreme je neverovatno, a mesto gde živimo čini turneje utoliko težim jer mi nije lako da ostavim LA i Kaliforniju iza sebe. Naravno, ima malo šale u svemu tome, jer ja volim muziku i ne bih mogla da živim bez onoga što radim, ali oduvek sam želela da se skrasim na Zapadnoj obali i konačno mi je to pošlo za rukom. Ne znam da li ćemo zauvek ovde ostati, ali uživam dok traje. Amsterdam mi veoma nedostaje – ta urbana evropska varijanta sa neverovatnom istorijom i umetnošću. Poštedim sebe patnje i ne gledam fotke iz Amsterdama, jer ne volim da se opterećujem nostalgijom. Ne treba hraniti nostalgiju. Treba uživati tamo gde si i uživati u trenutku. Beograd mi nedostaje zbog prijatelja i porodice, nedostaje mi beogradski noćni život. To je moj prvi dom. My Hometown, pesma kaže sve – ali uz dobar miks sva tri grada tokom godine, ja sam zadovoljna.

Čuvene bluz pesme iz prošlosti uglavnom su se vrtele oko dve teme – ljubavi (ostavljene, izgubljene ili srećne) i socijalnih problema (bede, alkohola, siromaštva, usamljenosti…). Ima li nekih tema o kojima biste Vi voleli da pevate, a da se ne očekuju od bluz izvođača?

Uvek tragam za temama koje nisam dotakla na prethodnim pločama. Volim da uđem u nečiji film i napišem pesmu koja će zvučati tako prisno da će ljudima biti teško da pojme da to nisam napisala iz sopstvenog iskustva. Da bih zvučala uverljivo, moram tako i da napišem pesmu, da potpuno utonem u nju. To me inspiriše: naravno da nije nimalo lako da se tako piše, ali na neki način predstavlja i test. Pesme o vremenu, političke pesme, pesme o okruženju – kao što je Song For The Next Generation, pesme o avanturi za jednu noć poput Train… Trilogy se bavi najrazličitijim temama, koje su posebno smišljene da prate muzički stil datog CD-a ili njegovu tematiku.

A među drugim oblicima umetnosti, izvan muzike, šta je ono u čemu najviše uživate?

Volim dizajn, posebno italijanski i skandinavski, i sve više se bavim enterijerom. I dalje ponekad slikam kada nađem vremena. Kod kuće upoznajem decu sa raznim stilovima umetnosti. Posećujemo muzeje i slikamo, posmatramo umetnost, bavimo se lepim stvarima. Razgovaramo o enterijeru, arhitektama. Deca upijaju kao sunđer, naročito ako nađeš pravi način da ih kreativno (ne suvoparno!) angažuješ i upoznaš sa umetnošću.

Foto: Ruben Tomas

Leave a Comment