Share
Magi: Kao da je bila nekad

Magi: Kao da je bila nekad

Opus Ekatarine Velike danas spada u opštu kulturu. Niko ne može da kaže da sebe da je „urban“ a da ne poznaje EKV. Njihova poetika dostiže visoke domete prepoznavanja i neprekidno osvaja nove generacije. To je najpre zato ta poetika što slavi individualnu emociju u kojoj je svako ponaosob svoj sopstveni bog, zato što je rodno neodređena i zato što dopušta svakome da u njoj razvije svoj lični doživljaj stvarnosti.

Svakako da zasluženoj slavi Ekatarine Velike pogoduje i to da su članovi kreativnog jezgra odavno prešli „na drugu stranu“. Nikad se nijednom bendu na svetu nije dogodilo to što se dogodilo Ekatarini Velikoj. Poslednja je otišla klavijaturistkinja Margita Stefanović, ove jeseni napunilo se petnaest godina.

Način na koji je Magi živela i način na koji je umrla predmet je kontroverznih tumačenja. Mada se činilo da se o njoj još za života sve znalo, a da se svakako sve saznalo posle njene smrti, kontroverze su s vremenom samo rasle. U okruženju u kom je sve neumereno, ta tumačenja nekontrolisano se kreću od „najveće umetnice“ do „najgore narkomanke“.

Kad god nekom od aktuelnih portala zafali tema, krenu fantastične priče o tome kako je Magi potrošila na drogu ogromnu porodičnu imovinu, ili da je poslednje godine života provela po domovima za beskućnike, ili da je policija „jednog dana našla leš nepoznate žene“. Takvu tragediju kakva je Magina ni Šekspir ne bi umeo da izmisli, a opet, ona sama po sebi nikad nije bila dovoljna i uvek joj je bio potreban „dodatak“.

Šta se, dakle, dogodilo s Margitom Stefanović?

Sve polazi od kuće

Rođena 1959. godine u Beogradu, Magi je odrasla u klasičnoj jugoslovenskoj patrijarhalnoj porodici stabilne srednje klase tog vremena. Otac, Slavoljub Stefanović Ravasi radio je kao uvaženi televizijski reditelj, družio se, pio, imao ljubavnicu i zaseban krevet, majka je ostala kod kuće, čekala muža i podizala Magi kako je znala i umela.

Dve stvari obeležile su Magin život još od detinjstva: težak, neobično dubok i neuravnotežen odnos s majkom i epilepsija. Od to dvoje, činilo se da je epilepsija bila manje zlo. Od četvrte ili pete godine, posle upale čeonog režnja, Magi je bolovala od epilepsije i sve do smrti nije lečena. Napadi su bili relativno retki, ali ostale su stalne i jake glavobolje.

Međutim, odnos majke i ćerke razvijao se u velikom međusobnom nerazumevanju. U današnjem gledanju na stvari, Magi je bila zlostavljano dete. Prošla je torturu dece srednje klase, čestu u Beogradu u to vreme: biti uvek prvi i najbolji, po svaku cenu. Magi je bila đak generacije, od prvog razreda osnovne do završnog razreda gimnazije, isto tako od prvog razreda niže do završnog razreda srednje muzičke škole. Predviđana joj je blistava karijera klasične pijanistkinje.

I pored svega toga izlagana je stalnim psihičkim pritiscima i batinama. Poslednji čin ove neobične majčinske ljubavi dogodio se u Maginoj osamnaestoj godini, kad joj majka nije dozvolila da nastavi muzičko obrazovanje. Nije joj dozvolila ni da putuje s Ivom Pogorelićem u Moskvu, niti joj je dopustila da nastavi školovanje na Muzičkoj akademiji u Beogradu.

Tog leta, dečko s kojim je bila četiri godine odselio se u Južnu Ameriku, dečko s kojim je išla na takmičenja iz sviranja klavira otišao je u Moskvu, a Magi je ostala sama, bez muzike, na arhitekturi, koju je kasnije završila ali se nikad nije zainteresovala za nju.

Ali, tog leta počela je organizovana prodaja droge u Beogradu. Neko je negde rešio da počisti generacije koje će stasavati u godinama posle smrti Josipa Broza Tita. Posle početnih eksperimenata s morfijumom, Magi se trajno zainteresovala za heroin. Iz nerešenih odnosa u porodici Magi je iznela nesigurnost koja je učinila da se ceo njen život potom razvije i završi kao sistem naoko čudnih, veoma zamršenih, u suštini pogrešnih odluka. Među njima se dve mogu jasno izdvojiti: odluka da ne potraži stručnu pomoć u svim fazama života i odluka da brigu o sebi prepusti heroinu.

Droga je bila Magin izbor. Sama je odabrala svoju sudbinu. Rekla je da je heroin za nju beg od svega, odbrana od spoljnog sveta, način na koji se isključivala. Heroin, u početku zamišljen kao bekstvo, s vremenom je počeo da izgleda kao izlaz. Da li je uopšte mogla da se izvuče? Pravo je pitanje da li je htela. Sve izgleda da nije. „Ako ćeš da pokušaš“ – tako je savetovao Bukovski – „idi do kraja, inače nemoj ni počinjati.“ Magi je otišla do kraja.

Neki ljudi sa manjim problemima prošli su gore nego ona, mnogi su se izvukli s većim problemima od njenih. Ako su se izvukli, to je bilo zato što su razgovarali o sebi. Magi nije razgovarala o sebi. Magi nije radila na svojim emocijama. Traumatizovana u najvažnijim periodima svog razvoja, razgovorom bi stekla šansu da radi na svojoj ličnosti. Međutim, izgledalo je kao da se namerno odala heroinu baš zato da ne razgovara. Zato su s vremenom njeni problemi postajali samo veći, a ona do kraja života nije razumela da je svaki problem koji je imala manji od problema koje joj je napravio heroin.

U stalnom traganju za „alfa mužjakom“ koji bi mogao pokoriti njene razbacane misli, Magi nije imala naročitog uspeha. U vezama koje bismo mogli nazvati ozbiljnim, ona se češće vezivala za muškarce koji su bili daleko od svih droga. Onu fiksaciju koju je u detinjstvu imala u odnosu na majku prenosila je redom na svoje ljubavne partnere. Kada bi nekog izabrala, imala je potrebu da provodi s njim sve vreme koje je imala.

Brojna su svedočanstva o njenim pokušajima stvaranja apsolutne ljubavi. U tim pokušajima nekoliko puta naišla je na ljude za koje je izgledalo da bi je mogli zaslužiti. U svakoj takvoj vezi, međutim, iskazivala je neprekidnu potrebu za afirmacijom. Onda pak kad bi se fokus njenog izabranog makar na momenat okrenuo bilo čemu drugom što bi ona ocenila kao izdaju ili pretnju, menjao bi se i njen fokus i tada bi se vraćala heroinu. Njeni kriterijumi bili su drugačiji i teško je reći kakav je tačno bio njen doživljaj neke situacije. Ako bi ga i opisala drugome, pričala bi različite verzije. Ponekad je namerno govorila neistinu, ni sama svesna šta se tačno dogodilo.

Na kraju, čini se kao da je sav njen život bio samo jedna velika borba protiv straha. Ulagala je ogromne napore da pobedi taj strah a on je postajao samo veći. Posle svega činilo se da je u toj borbi heroin bio njen najpouzdaniji saveznik. Nije služila strahu samo kad je služila heroinu. Takav život ne zaslužuje niko, čak ni ako je to lični izbor.

EKV kao inat majci

Do majčine smrti, Magin odnos s njom ogledao se u svemu što je činilo Magin život. Prvu podelu na svetove napravila je još u detinjstvu: podelila je krug svog života na deo u kom je dominantna majka i deo u kom je dominantna muzika. Kad joj je muzika oduzeta, svet se podelio na deo kojim je i dalje upravljala majka i deo kojim je upravljao inat majci. Kad je majka umrla, Magi se našla u čudu što izvan toga što je u inat napravila majci više nije bilo ničega. Do majčine smrti svet droge i svet bez droge donekle su komunicirali i živeli u kakvoj-takvoj saglasnosti. Od majčine smrti do Magine smrti ta dva sveta bila su jasno razdvojena.

Inat majci prošao je kroz brojne faze otkrivanja i eksperimentisanja samodestrukcijom. Mistične i mračne stvari neodoljivo su je privlačile, hrišćanske vrednosti u tom periodu nisu ostavljale na nju bitnog traga. Ako je mogla, išla je do kraja ne mareći za posledice, ali je onda negirala da one postoje. Već u pubertetu naučila je da se ne kaje – i tako je savetovala drugima. Kako je jednom rekao jedan njen školski drug, već od srednje škole Magi je bila, u stvari, „devojka iz neke priče o doktoru Džekilu i mister Hajdu“.

Ekatarina Velika bila je sreća u nesreći koja ju je snašla kada je ostala bez muzike koju je doživljavala kao svoju. Ekatarina Velika je tuga žene koja je tuđom voljom ostala bez svoje muzike. Ekatarina Velika je nastala i opstala kao Magina osveta majci zato što joj je nametnula visoke standarde, a onda joj nije dozvolila da ih ispuni. Magi je otišla u potpunu kontru i tamo ispunila sve standarde koje je sama sebi postavila.

Koliko je Margita kao muzičar dala Ekatarini Velikoj? Na prvu reč, svako od nas bi lako rekao da je dala mnogo. Možda bi pogrešio. Oni koji bi mogli da se razumeju u to kažu da – kao muzičar – baš naprotiv, nije dala mnogo. U prevodu, Ekatarina Velika tražila je od Magi samo komadić njene muzike. Iz toga bismo lako izvukli zaključak o Maginoj muzičarskoj superiornosti. Da je dala više, to onda ne bi bila Ekatarina Velika, to bilo nešto drugo. Ipak, da smo mogli da biramo između Ekatarine Velike i tog nečeg drugog što je eventualno moglo biti, da li bismo poželeli to drugo?

U Maginom vremenu bilo je malo žena kojima je rock’n’roll bio smisao i/ili način života. Slađana Milošević, Anja Rupel i Nina Sever iz grupe Videosex, Tanja Jovićević iz Oktobra 1864, Snežana Mišković, Marina Perazić, Magi. Sve su one na svoj način bile lepe, kreativne i drugačije jedna od druge, ali Magi je uvek bila nešto posebno. Ono što je za sve njih bio iskren napor, za nju je bila rutina. Da ne bi ugrozila Ekatarinu Veliku, nikad nije poželela da ode preko te rutine. Ekatarina Velika bila je njen veliki kompromis. Kad ga je već napravila, držala ga se grčevito. Posvetila mu se u potpunosti i dala mu više energije nego što je i sama imala. Kasnije, kad Ekatarine Velike više nije bilo, ona više nije imala snage za nešto u čemu ne bi bilo kompromisa.

Kad se sve sabere, Magi je lično možda najviše dala kroz projekat EQV, nastavljen nakon EKV. Izvan klasične muzike, EQV je Magin najmanji muzički kompromis. Šteta je što taj projekat nije nastavljen, možda bi joj poslednje godine života učinio lakšim.

Potucanje kroz život

U poslednjoj fazi života Magi se dosta promenila. Prva i najvažnija promena dogodila se sedam godina pred kraj: napustila je okultizam i izgradila duhovnu vertikalu u skladu sa pravoslavnim hrišćanstvom. Sve je ređe tražila od života više nego što je smela i sve je češće pristajala na mnogo manje nego što bi pristao bilo ko na njenom mestu. S jednakom lakoćom kao što je u prethodnim decenijama umela da dosegne najveće visine, tako je u devedesetim prihvatala najstrašnija poniženja namenjena ljudskom biću. U jednom trenutku primila je na sebe taj krst mučeništva i nosila ga na grudima do kraja.

Da li je posle očeve smrti morala da proda najpre stan od šezdeset kvadrata u centru grada, a zatim i stanove koji su ostali iza njega, posle (moguće) pljačke? Po svemu sudeći, morala je. Kad je 1994. Milan Mladenović umro a Ekatarina prestala s radom, Magi više nije imala kakav-takav ali relativno redovan izvor prihoda. Bila je dužna dilerima, te sume su začas narastale na hiljade maraka. Da u jednom trenutku nije prihvatila da vrati dugove prodajom stana, mogla je lako biti unakažena, pa i mrtva. U to vreme, sredinom devedesetih, život u Beogradu nije vredeo mnogo.

Posle je kao gluvo kuče lutala kroz život. Potucala se od prijatelja do prijatelja. Zdravlje joj je naglo slabilo. Epileptični napadi postajali su češći, zato je sve ređe bilo moguće razumeti šta govori. Kad je izgledalo da govori nepovezano jer je možda pod uticajem heroina, uglavnom je to bilo zato što je pre toga imala epileptični napad. Sve je slabije videla i sve je češće padala na ulici a da se toga uopšte ne bi sećala.

U jednoj situaciji kad više nije imala gde, dva meseca pred smrt, hitna pomoć ju je dovezla, nemoćnu, u Prihvatiliše za odrasla i stara lica. Više nije mogla sama da izlazi i tu je provela mesec dana.  Niko je nije obilazio jer niko nije ni znao da je tu. Kada je jednom dobila visoku temperaturu, prebačena je na Kliniku za infektivne i tropske bolesti. Tu je umrla, 18. septembra 2002. godine.

Činilo se da su samo tri smrti u sećanju živih Beograđana bile tako šokantne: smrt Josipa Broza, smrt Jugoslavije i smrt Margite Stefanović.

Upozorenje, znak, primer, nauk

Margita Stefanović je najtužnija beogradska umetnička sudbina. Uz Gorana Ipeta Ivandića, to je jedna od dve najstrašnije sudbine jugoslovenske i srpske rock kulture. Kako je nadahnuto zaključio Petar Popović, Magi je „najlepši i najtragičniji rekvijem ispisan na beogradskom asfaltu“.

Margita je prva umetnička princeza izašla iz stabilne beogradske srednje klase i simbol jedne generacije koja se nije snašla u lažima. Ona je epilog nestvarnih osamdesetih. Ona je posledica sreće koju smo imali da se država Jugoslavija nije mešala u popularnu muziku. Ona je epilog tržišnog načina tretiranja umetnosti u Srbiji. Ona je primer kako ovde prolaze drugačiji. Ona je upozorenje, znak, primer, nauk.

Margita nije bila samo duh Beograda koji je budio nadu, ona je bila sam taj Beograd, i njena smrt simbolično se poklopila sa smrću tog istog Beograda, koji je preživeo i Turke i Nemce i revolucionare imovine, ali je dopustio da bude smrvljen pred konačnom najezdom revolucionara duha. Negde od vremena od kad Margite više nema, to više nije taj Beograd. To je sad neki drugi grad koji se isto tako zove.

A Magi, kao da je bila nekad i kao da je stvarno postojala. Kao da se sve to nekad zaista dogodilo.

Dušan Vesić autor je knjige “Magi – kao da je bila nekad” koja će u Hrvatskoj uskoro biti objavljena u izdanju Naklade Ljevak

forum.tm      Foto: Srđan Vejvoda

Leave a Comment