“Kad sam bio klinac, odveli su me na streličarstvo i ujak me je poveo na polje koje je bilo prilično ravno i dosadno, a on je strelama gađao metu nekih četiri sata.” – Peter Murphy o pesmi In the Flat Field.
Ulazak u hangar je tako i izgledao. Kao ravno i dosadno polje. Prvobitno zamišljen da se održi u velikoj sali Doma Omladine (kapacitet oko 800-1000 ljudi), na opšte nezadovoljstvo fanova iz svih delova bivše Juge a i šire (ovo je bio jedini nastup u regionu), organizator je premestio koncert u indastrijal deo Beograda u “Hangar” koji prima znatno više ljudi. A onda je ekipa počela da pristiže. Stari i mladi gotičari koji ni u najludjim snovima nisu mislili da će čuti izvodjenje verovatno najboljeg albuma u gotik istoriji muzike.
Nastup je započeo David J. svojom ubitačno-disonantnom melodijom na svom distorziranom basu. “Double Dare”, jedna od omiljenijih pesama medju fanovima, a za sam bend u to vreme (septembar 1980.) najproblematičnija, jer je upravo zbog nje neprestano odlagano objavljivanje prvog albuma. Na scenu izlazi gotik kralj Piter, koji, mora se priznati, izgleda odlično, a i brada mu ležerno pristaje. Vrištanje, ludilo, opšta katarza.
U početku se vokal samo nazire ali već posle desetak sekundi se rešavaju tehnički problemi i kreće zabava. Ritam sekcija radi kao sat, bubnjar i gitarista sviraju kao da su originalni članovi benda, dok David J. plete po svom fretles basu, jedino što se čini da je prostor neadekvatan zbog akustike. Uprkos tome, Piter peva moćno i izuzetno snažno, publika ga gleda kao u Boga (što možda i jeste). Odmah posle nje kreće “In the Flat FIeld”, Piter koketira sa reflektorima u svetlucavom odelu sa nekakvim reflektujućim aplikacijama, a potom i “God in an Alcove”, pesma u kojoj Piter obavezno otpleše nekakav ritualno-rotirajući ples. Slede dance orijentisana “Dive”, inače pesma posvećena ludim provodima po klubovima 80-tih. Orvelovska “Spy in the Cab” spušta atmosferu i izaziva jezu, da bi već u sledećoj uz pomoć megafona u Piterovoj ruci krenula “Small Talk Stinks”, a odmah zatim “St. Vitus Dance”. Piter je čas na jednoj strani bine, pleše, zatim se premešta na drugu, obraća se publici, da bi već u sledećoj bio razapet na mikrofonskom stalku uz možda i najjeziviju Stigmatu Martyr.
Dugo igranje sa živcima u pesmi “Nerves” i neverovatne vokalne sposobnosti Pitera čini se da će Hangar eksplodirati, da bi se otišlo na privremeni izlet sa “ravnog polja” uz “Burning from Inside”, pesma koja inače opisuje incident kada su David J. i Denijel Eš pušili hašiš u kolima i zapalili ga iznutra i “Silent Hedges”, kombinaciju akustične gitare i ponovno maksimalno distorziranog basa David J.
A onda spektakl. Usporeni gitarski rif Gary Glittera uvodi publiku u drugu dimenziju prvom gotik himnom. “Bela Lugosi's Dead”, prvi singl grupe i sigurno najomiljenija pesma većini publike zvuči baš kako treba, mračno i teško. Seksualnost i erotizam drakule u bossa nova-dub rege izvodjenju. Divno.
Sledi još par pesama van “ravnog polja”. Horsko pevanje publike na “She's in Parties”, uz potpuno oduševljenje dok Piter svira usnu klavijaturu pred rajom, iza bubnjara i van bine, sledi “Adrenalin” sa poslednjeg albuma, fantastična “Kick in the Eye” i jedan od najvećih hitova “Passion of Lovers”, da bi oficijalni deo koncerta bio završen sa energičnom pesmom o prostituciji (nejasno da li muškoj ili ženskoj), “Dark Entries”.
Publika gromoglasno vraća bend na binu uz “The three Shadows”, da bi se onda senke pretvorile u andjele uz obradu divne, predivne “Severance”, grupe Dead Can Dance, u kojoj Piter pokazuje sve svoje moguće i nemoguće vokalne sposobnosti. Sledi još jedan bis sa obradom Mark Bolanove “Telegram Sam”, inače omiljenom pesmom samog benda. I naravno, za kraj, Bouvijeva “Ziggy Stardust”, pesma koja je svojevremeno protutnjala listama i postala prvi top 20 singl i kako ju je Denijel Eš svojevremeno opisao: “Zbog čega smo izdali Ziggy Stardust? Pa, sva vrata su nam bila zatvorena, stoga nam se učinilo da ta vrata moraju biti razvaljena, pa smo ih razvalili”. Tako je i Piter Murphy sa ekipom protutnjao i razvalio Hangar na molekule.
Autor: Đurađ Šimić Foto: Minja Knežević
