Koncerti na Košutnjaku u okviru Voxstock festivala bili su centralni događaj blues scene u Srbiji, ali nažalost, samo kratak niz godina. Jazz i blues su u sličnoj situaciji; u regionu preživljavaju samo u festivalskom formatu. Sada, kad Voxstock festival više ne funkcioniše (this is why we can’t have nice things), pozicija bluesa je još ugroženija. Ipak, ne lezi vraže. Svi očekujemo da će neki trzaji proizvesti značajniji eho, može li koncert Beth Hart biti pravog kalibra? Kada klupske svirke održavaju blues-rok na aparatima, puna Hala sportova je sa jedne strane defibrilator, a sa druge slika mogućeg zdravijeg života. Pravovremena najava koncerta uz često, ali ne i zatrpavajuće bockanje informacijama preko socijalnih mreža i plakati koji su bili polepljeni svuda po gradu (i koji su pri tome 3 za 1 uobičajene veličine plakata i nemaju za lajtmotiv fotografiju atraktivne pevačice) su dali odlične rezultate. Subota je, nije previše hladno za novembar…i eto.
Hartova je jedna od onih umetnica koja gaji prisan odnos sa publikom, ali to radi na takav način da izgleda kao da je to unutrašnja, lična potreba. Na scenu je izašla prošetavši se kroz ceo parter. Ne znam da li je bila okružena telohraniteljima, ali izgledalo je kao da je prati grupa fotografa a la paparazzi. Nekako je teško pomisliti da želi da ostavi utisak, i pre će biti da želi da ga stekne. Ne verujem da se showbizzz menja brzo i na bolje, ali je istina da se na turneji nema vremena za meet & greetove.
Sam jak glasak je dovoljan da vas kupi. To je jako bitno, kad su hale u pitanju, one gutaju dosta toga, a kad nemate teške distirzije da ih nahranite, može biti čupavo. Nju jasno i glasno je čujete i kada je mikrofon u krilu. Ipak i školski dobro napisane numere su kec iz rukava. I Zato se tako dobro uklapa sa Joe Bonamassom, koji nažalost nije bio sa njom na ovoj turneji. To jeste igra na sigurno kojom se dopire do širokog spektra slušalaca, ali većina muzičara nisu ti igrači. Stilsko šaranje na koncertu mi je takođe bilo poput nekog malog otkrovenja. Na šta me sve to podseća, koga sve sam mogao čuti: Chris Isaak, Lily Alen, Lucy Tucker, Amy Winehouse… da, nisu u pitanju baš blues klasici, zar ne? Kad se kaže sopstveni stil, pomenutih ima više u jednoj pesmi. Na primer u „Close to my fire“ imamo i Chrisa i Amy. U istij pesmi spaja i trip hop, cabare i gospel momente. „Waterfalls“ je grundge Hart varijanta (da, Eddie Vedder kao žena). Toliko o moći značajnih neprimetnih transformacija, ovde nema preterivanja, snaga jednostavnosti se uvek poštuje.
Najavu za pomenutu pesmu možemo vrlo lako uvrstiti u tekst iste, ponavlja se iz nastupa u nastup. Seks je, dakle, tema, kao i poljupci koju mu predstoje. Poznata je stvar da se Hartova leči od bipolarnosti, a zamislite kad u miks dodate i zavisnost od seksa i alkohola. Ovo pominjem samo zato što i ona sama potencira te teme. Ne znam da li je to preporuka doktora, ali rekao bih da joj je tako lakše, da je na taj način nekako više u svojoj koži. Na stranu što sve to može čovek tumačiti kao R’n’R život, ipak Hartova kao da na ovaj način pruža podršku ljudima koji su u sličnoj situaciji. Nema romansiranja tih događaja, pa govorimo addiction awareness momentu. Njen komentar: „fun, fun, fun“ se odnosio na koncertnu atmosferu.
Kada je sama za klavirom, takođe je efektna. Tada je lako zamisliti i da izvodi himnu pred Superball. Ovom utisku je sigurno doprineo jak exo, za koji ne okrivljujemo nikoga. To daje sjajne efekte i na tripoznoj country numeri „Boogiman“ gde vibrato zvižduk seče pravo kroz halu.
Bis je standardna pojava danas, ne nešto što iznenađuje muzičare, koji bi u tom slučaju morali da ponove neku numeru sa repertoara. Hartova se opredelila za varijantu koncert + 5 bis stvari i na taj način zaokružila za svačija merila zadovoljavajuću minutažu. Definitivno joj fali jedno E u prezimenu.
Autor: Pavle Medan Foto: Ana Bačanin
