‘Da se predstavimo’ – Thrillseeking Polymers

U rubrici ‘Da se predstavimo’ ovaj put razgovarali smo sa kragujevačkim trijom Thrill Seeking Polymers.

Kako je uopšte došlo do osnivanja benda i zašto ime „Thrillseeking Polymers“?

– Valjda to dolazi sa godinama – zasitite se standardnih formi, “skidanja” tudjih rešenja i sve teže pronalazite pesmu čije vas izvodjenje uzbudjuje. Shvatili smo da želimo da stvaramo i izvodimo autorsku muziku. Da mi postavimo okvir u kome ćemo se kretati tokom svirke i izlaziti iz tog okvira po nahodjenju. Jovan i ja smo svirali u bendu “Stoiks”, sa gitaristom Acom Stojićem i Ivanom Aleksijevićem Pančevcem. Aca i ja se muzički dobro poznajemo sa kragujevačke scene i kada smo zasvirali sa Jovanom sve je teklo samo od sebe, svirka nam se činila lakom i duhovitom, pauze lake i duhovite,  i rešili smo da napravimo bend. Aca i ja smo dugo vukli krilaticu “pravda za sve brojeve” kao negodovanje zbog muzičarske prakse da sve fraze trpaju u 4/4 takt i da neparne taktove gledaju kao na neki posebni domen …. A što se imena tiče ….ime je nastalo kao posledica potrage za imenom benda 🙂 Bend mora da ima ime i značenje se iscrpljuje u toj funkciji imenovanja – da se naš trio ne pobrka sa nekim drugim.

Odakle ste? Ko sve čini Vaš bend?

– Baza je u Kragujevcu, tj. studio u kome se sastajemo radi druženja i sviranja. Trio čine basista Jovan Jovanović, klavijaturista Aca Pejčić i bubnjar Saša Ranković.

Kako su izgledali Vaši počeci bavljenja muzikom?

– Aca i Jovan su dosta rano počeli da sviraju jer su im očevi profesionalni muzičari. Aca je stasao uz evergrin i šlagere a po dolasku u Kragujevac na studije muzike počinje aktivno da se bavi jazz muzikom. Jova je stasao uz rok i fank i zainteresovao se za jazz kada je ovladao instrumentom u toj meri da mu je postalo tesno u tim formama. Moj nije bio spektakularan – dobio sam bubanj sa 16 godina jer sam mislio da taj instrument mogu odmah da sviram, postavio ga i počeo da pratim The Doors sa TV-a.

Ko su vaši omiljeni bendovi i bendovi koji su najviše uticali na vaš bend?

– Imamo spreman odgovor na ovo pitanje – kopi/peist sa naše fejsbuk stranice gde smo pomenuli najveće muzičke uticaje, evo ih…Thelonius Monk, Charles Mingus, Pat Metheny, Victor Bailey, John Scofield, Bojan Zulfikarpašić, Avishai Cohen, John Zorn, Rambo Amadeus, Tribal Tech, Erik Satie, Vještice, John Coltrane, Claude Debussy, Mahavishnu Orchestra, Smak, Bobby McFerrin, Keith Jarrett, Wayne Shorter, The Headhunters, Dave Holland, The Drumhedz, MM&W, …

Da li ste pronašli svoj zvuk i u kom pravcu planirate ići?

– Nismo. Zapravo, možda smo pronašli zvuk Polimera kako ih slušalac čuje, ali kad god razgovaramo o tome zaključimo da nedostaje neki sastojak koji očekujemo da čujemo i da nam treba više nastupa da bismo to pronašli. Nas trojica smo po sviračkom karakteru vrlo različiti i naš trio je zamišljen kao sklad tih različitosti koji bi doneo neki novi kvalitet. Ta ideja o uskladjivanju različitog je ono što nas je spojilo i ono za čim tragamo u svirci.  Zbog toga je etiketa “fusion” opravdana iako se pod tom etiketom njom kriju mnogi nasilni i nevešti pokušaji pravljenja muzike. Imamo neku zajedničku ideju o balansu improvizovanog tj. onoga što je u trenutku izmišljeno i onoga što je unapred postavljeno tj. kompozicije i to smo imali čim smo prvi put zasvirali zajedno.

Najdraži nastup koji ste imali do sada?

– Meni pada na pamet nastup u Novom Sadu prošle godine u klubu “Owl” – imao sam utisak da se publika pali na iste stvari u svirci kao i mi.

Kako biste opisali jazz scenu u Srbji, a i u regionu uopšte?

– Mislimo da to pravo opisivanja i vrednovanja pripada isključivo kritičarima i ljubiteljima muzike. Mi smo ipak muzičari, dakle, deo te iste scene, i naše mišljenje nije relevantno jer je pristrasno. Perspektiva muzičara je specifična, verovatno to važi za svakog umetnika, jer na njega utiče kako ono što mu se svidja tako i ono što mu se ne svidja. Često je slučaj da upravo ova druga situacija, kada čujete muziku koja smeta i boli, bude plodnija za vas kao stvaraoca. Stvari očigledno idu na dobro čim postoje portali poput vašeg koji prate dešavanja na džez sceni i, po nama, trebalo bi još slobodnije da uzmu učešće u njenom oblikovanju, ne samo kroz promovisanje već i kroz kritiku – jer je to korisna povratna informacija za muzičara i uzburkava strasti – a strast je ono o čemu se u muzici radi.

Ko vam je najveća podrška i koji su vaši planovi za budućnost?

– Do sada nam je najveću podršku pružao kragujevački SKC koji ima sluha za ono što radimo i pravi kvalitetno probran muzički program. Plan za budućnost je da izdamo prvi album “Sumrak monoritma” kako bismo se posvetili novim zamislima. Dobili smo čak izvesnu novčanu pomoć od Sokoja i fonda za kulturna davanja za realizaciju tog albuma i čekamo da nam klikne što bezbolnija varijanta za tonsko beleženje. Voleli bismo da te kompozicije usnimimo sa što manje sviračke virtuoznosti kojom kupujemo pažnju publike na nastupu i da napravimo album koji se može ugodno slušati. Vreme će pokazati da li smo dovoljno muzički sazreli za to.

I za kraj, šta bi ste poručili našim čitaocima?

– Čitajte i dalje “Treći svijet” jer time pokazujete da je to što pišu bitno, a oni tim pisanjem pokazuju da je to što mi muzičari radimo bitno, a mi našim trudom pokazujemo da je vaš muzički ukus bitan. A ukus je sve…. ili skoro sve.

Razgovarao: Aljoša Kremenović