Share
‘Da se predstavimo’ – Tu ima zvuka

‘Da se predstavimo’ – Tu ima zvuka

U novom izdanju rubrike ‘Da se predstavimo’, predstavljamo vam novosadski punk rock sastav, Tu ima zvuka.

Kako su izgledali Vaši počeci bavljenja muzikom?

Miloš: Ja sam počeo da sviram u šestom ili sedmom osnovne. Sećam se da je burazer pozajmio gitaru od drugara i da sam krišom počeo da je drndam dok on nije bio kod kuće. Kako sam tad bio mlada metalika, moralo je da počne od Metalike. Intro pesme “Fade to Black” je bila prva melodija koju sam zasvirao. Nakon toga naravno nezaobilazna Azra i “Balkan”, pa redom…

Nemanja: Kompletna ekipa iz mog benda Čupavci je zajedno krenula na časove gitare 2004. ili 2005. godine, a posle nekog vremena smo imali i svoj prvi nastup na školskoj priredbi kada smo svirali mahom starogradske pesme. Nakon toga smo odlučili da nastavimo da sviramo zajedno, ali da to bude rok bend i bilo je potrebno da se neko dohvati bas gitare, pa sam ja nekako završio na toj poziciji i nisam se pokajao. U Čupavcima i dalje sviram, u međuvremenu sam bio u još nekoliko bendova, ali dosta kratko, a sada sam već pune četiri godine i u Tu ima zvuka.

Feđa: Mene je sviranje generalno zainteresovalo oko šestog ili sedmog razreda osnovne škole, kada sam sa tada aktuelnih MTV hitova prešao na otkrivanje rokenrola i svih srodnih podžanrova. Gitaru sam ubrzo nabavio od ujaka, ali sam zaista počeo da učim da je sviram tek krajem prvog srednje. Posle godinu i po dana sviranja za svoju dušu i povremenog sviruckanja na vikendicama i sličnim žurkama sa mojim najboljim drugom Lukom, nas dvojica odlučujemo da i javno nastupimo u okviru humanitarne svirke “Slatkiš za osmeh”. Nastupili smo i na sledećem izdanju iste, da bih na onom nakon toga ja imao premijerni nastup sa svojim prvim bendom, VIS Glave.

Igor: Ja sam bubanj krenuo da sviram avgustu 2013. sa mojim drugom Ljubom u bendu koji je često menjao imena i članove. Trajalo je do oktobra 2016. kada sam već uveliko počeo da sviram i u Tu uma zvuka. Inače sviram i gitaru, i duže nego što sviram bubnjeve, ali je nikada nisam svirao u postavi nekog benda.

Kako je uopšte došlo do osnivanja benda i zašto ime „ Tu ima zvuka “?

Feđa: Tu ima zvuka je započet krajem 2014. kao direktan nastavak pomenutog VIS-a Glave u kom su pored mene i Nenada i Ivana, članova prve postave TIZ-a, bila još dva druga, a svi smo išli u isti razred u srednjoj školi. Nakon godinu dana, jednog demo EP-ja i dvadesetak svirki skontali smo da nam se ideje oko toga u kom smeru treba da ide bend razilaze i da nema smisla više nastavljati u tom sastavu. Nama trojici koji smo hteli da nastavimo priču pridružio se Nemanja, koji sa Nenadom svira u Čupavcima sada već 13 godina, malo smo istumbali postavu i bili spremni da nastavimo.

Nemanja: Za početak i uigravanje uzeli smo nekoliko pesama VIS-a Glave, ali smo praktično odmah počeli i da radimo na novim pesmama. Posle godinu dana i EP-ja “Svaki takav dan” Ivan i Nenad odlučuju da napuste bend zbog nedostatka slobodnog vremena, malo smo ih zadržali pošto nismo imali na umu nikoga da ih zameni, ali je to bio period stagnacije uz po koju svirku, da bi na leto 2016. godine palice Nenad najpre predao Igoru, a nedugo nakon toga i Ivan Milošu poziciju gitariste.

Feđa: Što se imena tiče, ono samo po sebi nema neko posebno ili skriveno značenje, ali nama ima simboliku pošto je nastalo u Društvenom centru, lokalnom sedištu andergraund pank i hardkor kulture i DIY principa tokom nekoliko godina, koji je na žalost u jesen 2016. izgoreo, a i da nije početkom ovog leta bi ga pregazili bageri u sklopu realizacije lopovskih priča poznatih kao “Omladinska prestonica Evrope 2019” i  “Evropska prestonica kulture 2021”. Suština je da smo zakazali prvu svirku, nismo imali ime, smišljali smo ga dok smo išli u DC na protestni skup i kada je pojačalo koje je pravilo problema naglo proradilo Nemanja je rekao “O, pa tu ima zvuka”, što je meni odmah prošlo kroz glavu kao ime za bend i ubrzo je prihvaćeno.

Odakle ste? Ko sve čini Vaš bend?

Feđa: Bend radi sa bazom u Novom Sadu od početka, a svi članovi su iz grada ili okoline. Igor (bubanj) se kao mali doselio u Novi Sad, ja (vokal i gitara) sam rođeni Novosađanin, Ivan (ex gitara) je do grada u školu stizao gradskim busom sa druge strane Dunava…

Nemanja: Nenad (ex bubanj) i ja (bas i bek vokali) smo odrasli u Sirigu, selu na 25 kilometara udaljenosti, a Miloš (gitara) je iz Bačkog Brestovca i on do rodne kuće ima malo više cimanja, ali je u Novom Sadu još od početka srednje škole. Trenutno svi ljudi koji su prošli kroz bend žive u gradu.

Ko su vaši omiljeni bendovi i bendovi koji su najviše uticali na vaš bend?

Igor: Teško da možemo odgovoriti zajednički šta je uticalo na nas kao bend, različitu muziku slušamo međusobno i na svakog od nas su neki drugi bendovi uticali pri pravljenju muzike, a to se onda nekako sklopi u Tu ima zvuka.

Feđa: Uf, to su skroz dva različita pitanja. Mene lično za pravljenje pesama najviše inspirišu pank rok bendovi sa prostora bivše Juge. Pomenuo bih Atheist Rap, pošto je kod mene praćenje te scene počelo od mojih sugrađana, i riječke Pase kao bend čijim tekstovima se nikada neću dovoljno nadiviti. Pored bendova koji nemaju neki direktan uticaj na moje muzičko stvaralaštvo, a koje bih ubrojio među svoje omiljene su The Who i Talking Heads.

Nemanja: Za razliku od Feđe kojem su najbitniji tekstovi pesama, a muziku vidi kao sredstvo da se ti tekstovi iznesu kako treba, meni je najbitnije kako pesma zvuči. U skladu sa tim slušam zaista raznoliku muziku, od panka i strit panka, preko ska bendova pa do nekih modernizovanih džez varijanti.

Miloš: Ja od ranije sa pankom baš i nemam mnogo veze, osim osnovnog poznavanja KUD Idijota i ranijih radova Hladnog piva, oduvek sam najviše slušao rok, ali mislim da sam se u bend uklopio i sa takvim predispozicijama sasvim fino.

Feđa: Jeste, pogotovo ideološki. Imamo isto viđenje kako treba provoditi vreme i ponašati se pre i posle svirke.

Da li ste pronašli svoj zvuk i u kom pravcu planirate ići?

Feđa: S obzirom da ja pišem tekstove i uvek imam neku početnu ideju za muziku mislim da se naše pesme uklapaju u regionalnu pank scenu. Ali svaki od članova benda doda nešto svoje, a zaista niko od nas nema sličan muzički ukus, samo se Nemanja i ja se slažemo u nekim bendovima. Ne planiramo ići u bilo kom pravcu, nismo pod ugovorima i rokovima, nove teme za pevanje kada dođu i budu sročene, biće na redu njihova muzička pozadina, a šta ćemo u tom trenutku slušati, kako ćemo biti raspoloženi i kako će se sve to uklopiti u jedno, niko ne zna.

Koje su teme vaših pjesama i šta je to što vas inspiriše?

Feđa: Bunt protiv stvari koje nas okružuju, a koje nam smetaju, svakodnevnica. Kada kažemo bunt neko će odmah pomisliti da smo bend koji isključivo pljuje aktuelnu vlast i politiku generalno. Toga zapravo ima u manjoj meri, kod nas je to uglavnom kritika društva, a šta sve zameramo pronalazimo u različitim ljudima ili grupama ljudi. Nismo zaobišli ni kritiku sebe samih kada smo osetili da nam je to potrebno.

Kako biste opisali alternativnu scenu u Srbiji, a i u regionu uopšte?

Feđa: Svašta danas ljudi uračunavaju pod alternativnu scenu… Ima bendova koji kao sviraju “rok”, “indi”, pa čak i “pank” i “metal” i koji su od početka odlučili da koliko-toliko žive od muzike i nije im bitno da li se njima sviđa muzika koju prave, dok god mogu da je prodaju negde. Uglavnom su izuzetno dosadni, sa jednim pamtljivim refrenom, nepotrebno isforsirani u medijima (ne samo muzičkim), svi su mahom iz istog grada i čine lajn-ap svih polu velikih festivala širom zemlje i regiona. Tu bih ubrojao i bendove koji su bili vrh, ali se sada vuku na staru slavu, a nisu ništa zanimljivo snimili više od 15 godina, već im se novi materijal uglavnom uklapa u malo pre pomenutu šemu “bitno je da se masi svidi”. Druga grupa su andergraund bendovi koji pevaju o temama o kojima se njima peva i sviraju kako se njima svira, pa ako se to još nekome i svidi, super. Svesni su da od takve svirke na ovim prostorima neće za života zaraditi, ali da hoće za koje pivo, da će imati prenoćište i putne troškove, upoznaće brdo istomišljenika od kojih će im neki ostati prijatelji do kraja života i ne mrze sebe zbog toga što se muzikom bave na način na koji se bave. Štaviše, apsolutno su zadovoljni tim delom svog života. Jedini meni poznati domaći bend koji živi od muzike, a ideološki pripada drugoj grupi i ne pravi kompromise sa publikom je Atheist Rap.

Izdali ste prošle godine debitantsko EP izdanje pod nazivom ‘Mašine treba da rade, a ljudi da misle’. Šta nam možete reći o navedenom izdanju?

Nemanja: Pa nije debitantsko izdanje, u novembru 2015. smo snimili EP “Svaki takav dan”, pa hajde od njega upravo da počnemo. Prvi EP je snimljen na brzaka pošto su Nenad i Ivan najavili odlazak iz benda, a hteli smo da pesme koje su napravljene u staroj postavi ostanu zabeležene u snimcima koje je odsvirala ta postava. Ispalo je ok, ne baš kako smo se nadali, imali smo ideju i da malo to menjamo, ali smo se na kraju odlučili da ga ostavimo takvog kakav je i posvetimo se novim pesmama. Pesme sa “Mašina” treba napomenuti da je radila upravo aktuelna postava koja je i snimila EP i da je više pažnje posvećeno pripremi za snimanje, pa su takvi i rezultati i komplet izdanjem smo zadovoljni.

Feđa: Moja želja još za demo VIS-a Glave je bila da uradimo fizičko izdanje u svojoj režiji, pa se bend raspao, zatim za “Svaki takav dan” opet, pa je bila pauza benda, snimamo ponovo / ne snimamo ponovo i srodne situacije, pa ništa od toga nije bilo, ali konačno sam tu nameru ispunio. Dizajn je radila naša drugarica Ana (hvala još jednom), a ime je došlo tako što sam ja posle sto godina uzeo neku knjižicu sa Marfijevim zakonima i otvorio nasumično stranicu i pročitao rečenicu “Mašine treba da rade, a ljudi da misle” i momentalno shvatio da je suština pet pesama sa novog EP-ja sumirana u njoj. A o samim pesmama ne bih previše ja pričao, najbolje da ljudi poslušaju i dožive ih na svoj način. Ja sam zadovoljan i tim pesmama pojedinačno, a i kada EP posmatram kao celinu.

Miloš: Dostupne su na našem Bandcamp profilu, a oni sa malo više entuzijazma mogu nabaviti CD u Novom Sadu, Osijeku, kod ekipe iz Ateista ima par komada, a takvi neka nas cimnu na e-mail ili FB stranicu pa ćemo ih uputiti i sve organizovati.

Ko vam je najveća podrška i koji su vaši planovi za budućnost?

Miloš: Hajde da preskočimo klišee poput “porodica i prijatelji”…

Feđa: Ljudi sa scene poput nas koji se cimaju da organizuju svirke bendovima poput nas, a ni oni nemaju ništa od toga osim dobre svirke, druženja i povoda za kotlić. Bendovi sa kojima delimo binu (ili ćemo tek deliti), sa kojima se međusobno podržavamo i pomažemo na sve moguće načine. Nekolicina medija koji su pokazali interesovanje za nas i drage volje nas promovisali, ili nas bar ispoštovali i objavili najavu za našu svirku, spot, EP… Drugari, kojih je sve manje i manje u nekoj od pomenutih grupacija i ispred bine. Drago nam je i kada vidimo da ima mlađih generacija kojima se sviđa to što radimo, a mogu reći da od kako smo napisali i snimli “Gde je sada budućnost?” do nekih promena u Novom Sadu po tom pitanju je svakako došlo, iako je to i dalje bleda slika onoga čega se mi sećamo iz naših srednjoškolskih dana, a da ne pričamo o periodu od kasnih sedamdesetih pa do sredine dvehiljaditih, o kojima smo samo slušali priče i čitali u “Novosadskoj PUNK verziji”.

I za kraj, šta bi ste poručili našim čitaocima?

Feđa: Tezga bendove je opravdano slušati samo na maturama, apsolventskim večerima i svadbama. Slušajte sve što volite, ali posebno obratite pažnju na nove i aktivne autorske bendove i dajte im priliku. Jedno preslušavanje nečijeg novog izdanja i slušanje svirke umesto cuganja piva ispred kluba nikog nije ubilo. “Pamet u glavu” i ostale standardne poruke i savete ste čuli već mali milion puta, pa ćemo ih preskočiti.

Razgovarao: Aljoša Kremenović      Foto: Jelena Acin