Glas američke radničke klase

Brus Springstin je za teme svojih kompozicija često uzimao sukob na relaciji poslodavac–zaposleni.

erika nije zemlja iz snova, mada se u njoj jednako sanja kao i na svim drugim prostorima naše planete. U jednom vremenu, koje je odavno minulo, SAD se možda i činila kao pravo mesto za život, za uspeh.

Ali do danas se mnogo šta promenilo: od mogućnosti da se nesmetano ubijaju domoroci crvene boje kože i da im se otima zemlja, da se slično odnose prema ljudima crne kože, dovedenim iz Afrike kako bi radili najteže poslove, ili da se vode ratovi i tamo gde su pozvani i tamo gde ih niko nije zvao, da izigravate boga…

Sada su na red došli beli žitelji „zemlje snova”. Posebno oni bez visokih fakultetskih zvanja i kojima je namenjen posao pukih izvršilaca. Po mogućnost, bez mnogo pitanja.

„Zaposlio sam se u Džonstaunskoj građevinskoj kompaniji. Ali uskoro više nije bilo mnogo posla, zbog ekonomske recesije. I tako, sve stvari koje su se činile važnima, odjednom su nestale, isparile u vazduh. Preostalo mi je tek da se pravim kako se ničega ne sećam. Meri se ponašala kao da joj je svejedno.” Tako u svojoj pesmi „Reka” peva Brus Springstin, muzičar koga mnogi smatraju za „glas američke radničke klase”.

Ne bez razloga. Springstin je za teme svojih kompozicija često uzimao upravo sukob na relaciji: poslodavac–zaposleni, posebno u oblastima u kojima je oslonac na niže kvalifikovanu radnu snagu, kao i kada je reč o nesrazmeri u zaradi koju ostvaruju ove dve društveno suprotstavljene kategorije.

Na koncertu u Pitsburgu, 22. septembra 1984, čak je jednu svoju kompoziciju direktno posvetio građevinskim radnicima u Pensilvaniji koji su se borili za veće nadnice i bolje uslove rada.

Tom prilikom je rekao: „Dešava nam se nešto zaista opasno. Polako se delimo na dve Amerike. Stvari se otimaju od ljudi kojima su potrebne i daju se onima kojima nisu potrebne, a sva obećanja bivaju prekršena.

Početna ideja bila je da svi živimo kao zajednica u kojoj jači pomažu slabijima, bogati pomažu siromašnima. Sumnjam da je u osnovi ’američkog sna’ shvatanje da svako mora da uspe i da postane milioner. Naprotiv, stvar je u tome da svako dobije šansu da živi pristojan život i priliku da se dokaže.”

Kao što je reka iz Springstinove kompozicije neumitno presušila, tako sve više usahnjuje i moć američke države da svojim podanicima obezbedi dobar život. Za sada su pošteđeni samo oni najbogatiji i najbahatiji.

Mnogi autori i izvođači, takozvanih, protestnih pesama uspeli su da otvore oči šarolikoj masi, isprepletenoj najrazličitijim bojama kože i najrazličitijim religijama, i da na videlo iznesu glavnu muku: katastrofalnu nesrazmeru između stotina miliona onih koji nemaju i šačice njima suprotstavljenih, onih koji imaju – sve.

Po mnogima, pesma „Reka” prosto tera pojedinca da se upita: ko je on zaista, šta je učinio da mu život bude bolji? Tera ga da se pogleda u ogledalo i upita: kada je propustio životnu šansu, i da li ju je ikada imao? Ili kako reče jedan Springstinov poštovalac: „Uvek sam mislio da tekst kazuje kako je bolje biti nesposoban za snove, nego doživeti da oni budu zauvek raspršeni.”

Ali, možda snovi i postoje samo zato da bi nam život učinili lepšim. Pa makar i na trenutak. A taj trenutak sa protokom godina biva sve kraći. Pa i od reke, na kraju, ostaje samo suvo, napušteno korito…

Reka

Potičem iz doline

U kojoj, gospodine moj,

Kada ste mladi

Spremaju vas da radite isto

Što je radio i vaš stari

Meri i ja smo se upoznali

U srednjoj školi

U tom trenutku bilo joj je

Svega sedamnaest godina

I voleli smo da lutamo dolinom,

Sve do tamo gde su polja zelena

Spustili bismo se do reke

Tamo bi se gnjurali

E da, voleli smo da se odvezemo do reke

A onda je Meri zatrudnela

To je bilo sve što mi je poručila

Tako da sam za devetnaesti rođendan

Dobio radničku knjižicu i venčani plašt

Otišli smo do matičara

I on je sve obavio na brzinu

Bez svadbenog smeška,

Ili svečanog slavoluka

Bez cveća i prigodne odeće

Te noći otišli smo do reke…

Zaposlio sam se

U Džonstaunskoj građevinskoj kompaniji

Ali uskoro više nije bilo dovoljno posla

Zbog ekonomske recesije

I tako, sve stvari koje su se činile važnima

Odjednom su nestale, isparile u vazduh

Preostalo mi je tek da se pravim

Kako se ničega ne sećam

Meri se ponašala kao da joj je svejedno

Ipak, pamtim kako smo se vozili

U kolima moga brata

Njeno telo osunčano i vlažno,

Dole kod rezervoara

Noćima sam na obali ležao budan

I privlačio je k sebi

Ne bih li osetio kako diše

Sada me to sećanje progoni

Progoni me kao prokletstvo

Da li je san laž, ako se ne ostvari

Ili je nešto još mnogo gore

Nešto što me šalje dole do reke

Mada znam da je odavno presušila

Da, dole do reke

Moja draga i ja

Voleli smo da se odvezemo…

https://www.youtube.com/watch?v=utVR3EgQkHs

politika.rs