Share
Gost FEST-a Suzana Nikjareli: “Velveti su Niko koristili samo zbog imidža”

Gost FEST-a Suzana Nikjareli: “Velveti su Niko koristili samo zbog imidža”

Film “Niko, 1988”, prikazan u Glavnom takmičarskom programu FEST – International Film Festivala, bavi se poslednjim godinama Kriste Pefgen, nemačke manekenke i muzičarke, muze Endija Vorhola i benda “Velvet Underground”, poznatije pod imenom Niko (Nico).

“Postoji ta glupa ideja da kada ste mladi morate da budete srećni, da sa 25 to mora da bude najbolji period vašeg života. Život je proces i ne čini ga samo određeni momenat. Niko je to dobro znala i zato sam odlučila da snimim film o njoj”, kaže na početku razgovora za Blic italijanska rediteljka Suzana Nikjareli (42), gošća 46. Festa.

Zašto ste odabrali baš Niko? Da li je ona bila heroina vaše mladosti?

– Ne, nisam nikada imala idole, ali ona me je zagolicala na specifičan način. Dok sam proučavala rok muziku šezdesetih i sedamdesetih, često sam naletala na nju. Prvi put sam je čula na sada već kultnom debi albumu “Velvet Underground & Nico”. Zaintrigirala me je ta žena muškog glasa i muškog imena. A onda je u nekom intervjuu neko pomenuo njenu vezu s devet godina mlađim Igijem Popom i nazvao ju je “dotrajalom ženom”! U tom trenutku ona ima 34 godine, radi muziku za filmove Filipa Garela i vodi izuzetno zanimljiv život. I sama sam tada imala 34, snimila sam svoj prvi film i osećala sam se da život tek počinje. Pomislila sam kako je to velika nepravda.

Zato se niste odlučili za njene godine najveće slave, već na sam kraj?

– Fascinirao me je način na koji je ostavila iza sebe imidž ikone i radila svoju muziku, ono što najviše voli. Navikli smo na priče o rok zvezdama, čak i o ženama, ispričane na dekadentan način. Mislim da je Niko dokazala da život ne funkcioniše baš tako. Nisam htela da se bavim njome kao ikonom jer uvek volim da zamislim osobu iza te fasade ikone. Priče o ikonama su tragične. Svidelo mi se što je Niko preživela, dok je većina iz njene generacije preminula mlada. Inače ne verujem u ideju da je romantično kada umrete mladi.

Scenario ste pisali na osnovu razgovora sa ljudima koji su poznavali Niko, sa posebnom posvetom na kraju filma njenom sinu Ariju. Kakav im je bio odnos?

– Ari se rodio 1962. i Niko je živela s njim do njegove četvrte, a onda joj je oduzet zbog neprikladnog načina života. Starateljstvo je dobila njegova baka, majka Alena Delona (Niko je tvrdila da je on Arijev otac, ali Delon ga nikada nije priznao, prim. nov.). Dugo su bili razdvojeni, no kada je Ari odrastao, tokom osamdesetih, potražio ju je i počeli su da žive zajedno. Veoma su se voleli. Nikada nije rekao nijednu lošu reč za majku, nije osećao nikakvu gorčinu, samo bezuslovnu ljubav. Neverovatno. Zato sam i stavila u film deo kada joj on kaže “Ti si zvezda”. Ari je to stalno pričao za svoju mamu. Zbog toga joj je sve oprostio.

Šta su vam rekli ostali sagovornici, kakva je Niko bila u tim godinama?

– Kažu da je bila čudno ironična i jaka. Nje bila nostalgična niti ljuta na život. Živela je u sadašnjosti, sa mnogo hrabrosti. Ari mi je rekao: “Mislio sam da ću ja umreti pre nje, bila je neuništiva”. Istina je da joj je život bio dramatičan, da je imala problema sa drogama, ali je bila umetnica koja je imala svoje mesto na sceni.

U filmu Niko kaže da nije bila srećna dok je bila lepa. Koliko lepota može da bude teret za ženu?

– Ne mislim da je baš prokletstvo, ali može biti prepreka da vas ljudi vide dublje i obrate pažnju na ono što radite. Međutim, Niko nije igrala na kartu žrtve. Bila je veoma racionalna i dobro je razumela period života u kojem je korišćena zbog toga kako je izgledala. Ona kaže: “Sa ‘Velvet Underground’ je bilo isto kao kada sam bila manakenka. Koristili su me zbog imidža”. Njena prava suština je bila njena muzika i ono što je stvarala i tome se vratila kada je lepota “prošla”.

Insistirali ste na istorijskoj pozadini?

– Da, to mi je bilo veoma važno: istočna Evopa, Gvozdena zavesa, Engleska, Margaret Tačer… Dopala mi se činjenica što je priča bila smeštena u to specifično vreme krajem osamdesetih. Niko je rođena 1938. i proganjale su je slike bombardovanja Berlina. Umrla je 1988, samo godinu dana pre pada Berlinskog zida, pre nego što se sve promenilo. Htela sam da ispričam priču o Evropljanki koja nije videla kraj Hladnog rata.

Kako mislite da bi Niko volela da je pamtimo?

– Rekla bih po njenoj muzici. Njeni koncerti nisu bili posećeni, nije pravila komercijalnu muziku, ali bila je važna. Ironično, svi novinari su je stalno pitali o tom periodu kada je bila sa “Velvet Underground” kao vrhuncu njene karijere. A taj album je prodat u 300 kopija. Međutim, svako ko ga je kupio osnovao je bend.

blic.rs

Leave a Comment