U moru raznih best/worst lista koji se mogu naći u časopisima i na sajtovima specijalizovanim za popularnu muziku nama je ovih dana – a zbog izlaska The Magic Whip – pažnju privukla jedna koja je pokušala da obuhvati najbolje povratničke albume izvođača koji su u karijeri iz različitih razloga pravili diskografske pauze duže od deset godina.
Po ovoj listi, postavljenoj na sajt metacritic.com i zasnovanoj na ocenama kritičara, samo je nekoliko muzičara uspelo da snimi odlične kambek albume (recimo, to su Aerial Kejt Buš iz 2005, Beyond Dinosaur Jr-a objavljen 2007. ili Portishead-ov Third iz 2008), a upadljivo je da su se mnoga velika imena (Eagles, Kiss, The Who, The Stooges, Bauhaus) našla u donjem delu iste (duhovito nazvanom “Bolje da su ostali u penziji”), što sugeriše da je primarni motiv većine reaktiviranja bio eksploatisanje stare slave. Da je nešto slično na umu imala i londonska četvorka Blur, kada je 2009. objavila povratak na scenu, verovali su skoro svi kritičari, jer sem par novih pesama koje je ova nekadašnja “britpop atrakcija” objavila u prethodnih šest godina (Fool's Day tokom 2010. i Under the Westway / The Puritan 2012) ništa nije nagoveštavalo da oni uopšte imaju želju da rade na novom albumu. U stvari, u jednom trenutku jesu bili započeli saradnju sa producentom Vilijamom Orbitom, ali su je brzo i okončali, nastavljajući sa praksom nastupa na letnjim festivalima i dodelama muzičkih nagrada u pauzama između aktivnosti na solističkim projektima (o jednom od njih, Albarnovom Everyday Robots, smo i pisali na istom ovom mestu pre tačno godinu dana).
I onda, kada su i najzagriženiji fanovi izgubili nadu da će vrlo dobri “13” (1999) konačno dobiti naslednika (da budemo jasni: Think Tank iz 2003. NIJE bio delo Blura, što je nedavno priznao i Albarn), krajem 2014. desilo se čudo – bend je najavio izlazak novog albuma na proleće. Ono što je još više iznenadilo znatiželjne novinare bile su okolnosti pod kojima su članovi benda snimili nove pesme. Tokom maja 2013, zbog otkazivanja festivala u Japanu i na Tajvanu, Blur su neočekivano dobili pet slobodnih dana, a pošto su se zatekli u Hongkongu vreme su ubijali svirajući u jednom lokalnom studiju. Ti sešni su ostali zabeleženi na trakama, ali izgleda da niko u bendu isprva nije verovao u kvalitet snimljene muzike, niti je smatrao da bi ona trebalo jednog dana da bude objavljena. A onda su trake godinu dana kasnije došle u ruke Stivena Strita, producenta najvažnijih albuma Blura iz devedesetih, koji je gitaristi Koksonu predložio da “probaju od njih da nešto naprave”. Četiri sedmice su oni materijal dorađivali i uobličavali, rodile su se tu i nove ideje, a kada su posao završili, pozvali su Albarna (u to vreme okupiranog promovisanjem solo albuma) da dođe i čuje rezultate njihovog truda. Pevač je bio oduševljen i odmah je rezervisao kartu za Hongkong. “Povratak na ‘mesto zločina’ bio je jedini način da dobijem inspiraciju za stihove”, reći će u jednom intervjuu. “Bio sam izgubio konekciju sa muzikom i atmosferom koja nas je inspirisala da je stvorimo. Morao sam ponovo da uronim u nju da bi sve dobilo svoj smisao.”
Dejmonovo “uranjanje u atmosferu” je izgleda bilo uspešno jer su pesme na The Magic Whip iznenađujuće koherentne s obzirom na to kako su nasta(ja)le i šta je dovelo do njihovog objavljivanja. Iako su mnoge od njih zasnovane na idejama koje je Albarn zabeležio na svom ajpedu pre sešna u Hongkongu (i koje je, verovatno, čuvao za solo album), one u većini zvuče kao zajedničko delo članova benda, a neke od njih (na primer parklajfovske “Lonesome Street” i “Ice Cream Man”) predstavljaju i “muzičku istoriju benda u malom”, kako je to već primetio kritičar NME-a. Na mnogo mesta moguće je, već nakon prvih preslušavanja, povući još paralela sa radovima benda iz devedesetih (“Go Out” evocira “Blur” iz 1997, “Ong Ong” bi se odlično uklopila i na “The Great Escape” (1995), dok “I Broadcast” zvuči kao nešto sporija verzija singla “Popscene” iz 1992), ali je i prisustvo melanholičnog elektro-popa i atmosfere teskobe i otuđenosti – zaštitnih znakova poslednjih Albarnovih solo projekata – takođe lako uočljivo (i u muzici i u lirici “New World Towers” i “My Terracotta Heart”, kao i u lamentu “There Are Too Many Of Us”, koji za temu ima prenaseljenost modernih metropola).
“Albarnovska” je i klaustrofobična balada “Pyongyang” o poseti prestonici Severne Koreje koja je pevača, izgleda, i opčinila i zastrašila (“Kid the mausoleum's fallen, And the perfect avenues, Will seem empty without you … The silver rockets coming, And the cherry trees of Pyongyang, I'm leaving”), dok u tri muzički možda i najdorađenije pesme, zavodljivo lenjom fankiju “Ghost Ship”, dejvidlinčovskom SF-u “Thought I Was A Spaceman” (“Digging out my heart in some distant sand dune”) i špageti vesternu “Mirrorball”, Blur pokazuju da i nakon šesnaest godina posta između njih postoji ista ona kreativna hemija koja ih je i učinila jednim od najznačajnijih britanskih bendova s kraja dvadesetog veka.
Sve u svemu, The Magic Whip jeste vrlo dobar album koji, bez dileme, zaslužuje mesto na istoj listi sa albumima Kejt Buš i Portishead, a da Blur nisu jedini koji su posle povratka na scenu čekali šest godina da novi album u njima “sazri” svedoči grupa muzičara koja voli sebe da zove Faith No More. Da li je i njihovo čedo Sol Invictus po kvalitetu rame uz rame sa Blurovim – saznaćete već sledeće sedmice.
danas.rs
