Share
Intervju: Bojan Zulfikarpašić – “To je za mene, najbitniji aspekt u jazz-u, razmena energije i kreativnosti sa drugim muzičarima”

Intervju: Bojan Zulfikarpašić – “To je za mene, najbitniji aspekt u jazz-u, razmena energije i kreativnosti sa drugim muzičarima”

U Koncertnoj dvorani Banskog dvora u Banjaluci 24. novembra 2018. godine (subota) u 20.00 časova u okviru prvog festivala džez muzike „INTIME JAZZ FEST“, održaće se koncert Bojana Zulfikarpašića – klavir.

„INTIME JAZZ FEST“ održava se u organizaciji Banskog dvora – Kulturnog centra od 24. do 27. novembra 2018. godine. Ulaznice za koncert se mogu kupiti na biletarnici Banskog dvora od srijede 14. novembra 2018. godine u periodu od 10.00 do 18.00 časova, po cijeni od 10KM.

Bojan Zulfikarpašić, muzičar, klavirista, kompozitor, aranžer i producent rođen je 1968. godine u Beogradu. Bojan ima dvojno državljanstvo – srpsko i francusko, a živi između Pariza, Amsterdama i Beograda, najčešće u Francuskoj.

Za trideset godina svog profesionalnog iskustva održao je više od dvije hiljade koncerata na raznim svjetskim scenama, na brojnim umjetničkim projektima i sa različitim muzičarima svijeta. Njegov opus broji više od trideset diskografskih izdanja, od kojih je deset samostalnih, a o njegovom umjetničkom radu i uspjehu svjedoči više od 100.000 prodatih samostalnih CD izdanja, kao i mnogobrojne turneje po čitavoj Evropi, Americi i Aziji.

Povodom nastupa na INTIME JAZZ FEST-u i njegovog prvog nastupa u Banjaluci, razgovarli smo sa Bojanom.

Klavir svirate od pete godine. Kako se rodila ta ljubav?

– Kod mojih roditelja je bio pijanino i gitara, ja sam se zalepio za klavir, uglavnom zbog fascinacije njegovim zvukom, a moj brat Nebojša je izabrao gitaru. On, doduše, jeste prvo učio čelo i klarinet, pre nego što se našao sa gitarom, dok sam ja odmah našao instrument života, na kome sam otkrio onu staru, da što više znaš, to više znaš koliko ne znaš…

Kako su izgledali Vaši počeci bavljenja muzikom? To jest, koliko se mijenjao Vaš pristup muzici i na koji način?

– Počeo sam klavir kroz klasičnu muziku, ali je to bilo poremećeno time što sam za šesti rodjendan dobio album “Revolver” od Bitlsa i tu počinje druga priča, učenje muzike na “uvce” jer nota za rock nije bilo…uostalom, smatram da i ne treba da ih bude, ta muzika se uči slušajući i pokušavajući da ponoviš ono što čuješ. I godinama sam razvijao te obe strane, klasiku i rok, te je bilo logično da se nadjem u jazz-u, koji, od prilike, popunjava taj prostor izmedju klasike i rock-a.

Koji su Vas izvođači najviše inspirisali na početku karijere?

– Bio sam, zajedno sa bratom, veliki Beatle-fan, sa deset godina sam znao sve njihove pesme napamet, a kroz njih sam proširio na simfo-rock, jazz-rock i, na kraju, jazz… tako da su većina mojih prvih idola još uvek aktivni, i još uvek su idoli mnogih mladih muzičara – Keith Jarrett, Herbie Hancock, Chick Corea…ali sam slušao i studirao sve bitne stiliste jazz-a, i to ne samo klaviriste, već i basiste, duvače i bubnjare.

Kako i zašto ste odlučili da muzičku karijeru nastavite baš u Francuskoj?

– Jazz nije mogao da se studira u Beogradu tih godina, a ja sam, posle boravka u USA, u Michigan-u, rešio da se vratim u Evropu, i pred vojsku sam otišao na jazz kurs u Grožnjan, u Istri, i tamo upoznao francuskinju, koja mi je postala prva žena… tako da izmedju te priče i činjenice da je Pariz absolutno podoban za jazz strastvenika, i na to ako dodate da sam bio dosta dobar u studiranju francuskog u osnovnoj školi – izbor je bio logičan.

Da li možete da izdvojite neki nastup koji Vam je ostao u sećanju kao najzanimljiviji ili najuspješniji?

– Ne, na žalost – ima toliko anegdota da mi je stvarno teško izabrati jednu kao bitniju od ostalih, ali se svakako neskromno nadam da će najzanimljiviji i najuspešniji tek doći…

Kako ste zadovoljni sa saradnjom sa drugim muzičarima?

– To je za mene, najbitniji aspekt u jazz-u, razmena energije i kreativnosti sa drugim muzičarima. Nijedna druga aktivnost ne dozvoljava umetniku da poraste i da se poboljša toliko koliko to donosi saradnja sa drugim muzičarima. U mladim godinama, naravno da mladi umetnik stremi raditi sa starijim i iskusnijim kolegama, kako bi od njih učio, ja sam to imao, i još uvek imam, puno sreće, jer sam radio godinama sa velikanima jazz-a – Boško Petrović, Henri Texier, Michel Portal, Jack De Johnette, i mnogi drugi, a treba i prepoznati i momenat kada vas drugi počinju gledati kao uzora i idola, jer to je logični tok stvari, i jedno od bitnih karakteristika afričkog nasledja u jazz-u.

Kako bi ste opisali današnju jazz scenu u Srbiji, a i u regiji uopšte?

– Ima sve više izvrsnih mladih muzičara, pred kojima je budućnost u kojoj će, ako žele da žive od svog muzičkog umeća morati da izmisli neku bolju jednačinu razmene sa publikom od ove, aktuelne, koju je moja, naša generacija dozvolila… i toga, se, moram reći stidim, jer smo dozvolili da se muzika, zajedno sa, na primer, pornićima, nadje besplatno na netu, a i na streaming platformama od kojih mi, stvaraoci toga što ljudi slušaju dobijamo – ništa. Smatram da je to jedan od razloga što se na većini radija u regiji, još uvek vrte albumi i pesme iz 70-ih i 80-ih godina, što ne znači da kreativnosti više nema – daleko od toga, samo je čitav način konzumiranja muzike izopačen., a tu reč koristim zbog toga što kreatorima bude otet novac od strane streaming kompanija i major label-a koji su za velike pare prodali kataloge iTunes-u i Spotify-u i sličnim, a da su nama pritom dali – šipak! Ima puno posla kako bi stvari postale logičnije, i pravednije…

Da li bi ste izdvojiti neki mladi jazz bend iz Srbije ili iz regiona na koga možda treba obratiti pažnju?

– Ima ih, itekako…što se tiče scene u Srbiji, koju bolje poznajem od ostatke regije, skoro sam snimao sa Rastkom Obradovićem, koji je, definitivno jedan od velikih mladih talenata koji će, mislim, ići daleko. Tu su i bendovi koji osciliraju oko Luke Ignjatovića, Pedje Milutinovića, Save Miletića i Pere Krstajića… Dragan Ćalina i Aleksandar Grujić guraju stvari takodje, čini mi se da i njih dvojica, kao i Jelena Jovović izdaju albume ovih dana baš… E sad oko bendova, tu su Eyot, Naked i Fish in Oil, koji svi polako, ali sigurno nalaze način da rade originalnu muziku, prošire zonu i otvore aktivnosti na internacionalnom nivou – kao što rekoh – ima ih, i ima načina, kada je čovek zaljubljen u muziku i uporan, i inteligentan…

Koju knjigu/film biste preporučili?

“In the Realm of Hungry Ghosts” od Gabor Mate-a, “Shock Doctrine” Naomi Klein su samo par knjiga koje mi, ovako na brzo padaju na pamet, a filmovi – sve od Tarkovskog, Fellinija, Monty Pythona, Jim Jarmusch-a što se tiče klasika… i tako dalje, ima toga na pretek.

Da li je možda neki novi album u pripremi?

– Da, svakako, mada, kako rekoh malopre, i ja tražim partnera s kojim ću želeti raditi na zdravoj bazi… napravio sam jednu pauzu od par godina, ne želeći da svoje ulaganje kreativne energije, dragocenog vremena i finansija izdajem kod ljudi koji će mi sve uzeti – a ništa s tim uraditi, govorim o izdavačkim kućama kao što su Universal i slični. A nove muzike i novih ideja ne fali…

Ko je od izvođača u posljednje vrijeme uspio da vas zainteresuje i zašto?

– Pokušavam da pratim sve bitne novitete sa svetske scene, i ne slušam samo jazz, daleko od toga… smatram da elektronska i pop rock scena imaju razne predstavnike nove generacije koji su, itekako kreativni i inspirativni, SBTRKT, James Blake, Bon Iver, Deerhoof, Louis Cole su neka od imena koja me inspirišu, svaki na svoj način…

Ko vam je najveća podrška i koji su vaši planovi za budućnost?

– Familija, kolege umetnici, prijatelji i fanovi su mi još uvek najveća podrška, a da..i srećna zvezda, a planovi su mi da što više vremena provedem sa ovim prvima, kako bih ispunjen i zadovoljan otišao na tu srećnu zvezdu, kad mi dodje vreme…

Šta publika može očekivati od Vašeg nastupa na prvom Intime Jazz Fest-u u Banjaluci?

– Dobru muziku i iskrenu energiju. Kad sviram solo koncerte linija komunikacije je vrlo direktna izmedju publike i mene, videći da nema drugih članova benda nema…u stvari, ima, a zove se ‘tišina’. Pošto mi je prvi put da sviram svoju muziku u Banja Luci, verujem da će i ljudima biti novo i sveže, a biće sigurno i kompozicija sa moja dva solo albuma “Solobsession” i “Soul Shelter”.

Gdje Vas još možemo gledati u narednom periodu?

– Početkom decembra sam u sarajevskoj “Zetri” sa Amirom Medunjanin povodom njenog velikog jubilarnog koncerta za 15 godina karijere i povodom izlaženja albuma “Ascending”, a onda sam na turneji sa Dejanom Terzićem i njegovim američkim kvartetom po Evropi. Iduće godine se publika može nadati i novim koncertima po regiji, što sa Amirom, Vasilom Hadžimanovim ili sa drugim projektima na kojima radim…

I za kraj, šta bi ste poručili našim čitaocima?

– Hteo bih im poručiti da (p)ostanu radoznali, (mada, videći da su vaši čitaoci, već su radoznaliji od većine…) jer se dobre stvari ne nalaze uvek tamo gde ima najviše gužve.. treba ih tražiti i čačkati po netu, i tražiti kod onih koje već volite informacije o novim umetnicima, ima puno toga da se otkrije.. u ovom aktuelnom obilju, da ne kažem cunamiju informacija, lako se čovek gubi, ali to ne sme da mu ubije radoznalost i pomuti prioritete.

Puno Vam hvala na izdvojenom vremenu.

– Hvala Vama, Aljoša…

Razgovarao: Aljoša Kremenović