U stihovima je sentimentalan bez patetičnosti, ironičan ali ne i zajedljiv, blaga drskost je lišena agresivnosti koja bi pokvarila njegov mangupski šarm. Čak Profet ima savršen osećaj za ravnotežu, koji ga je verovatno spasao od svih ludila koje je preturio preko glave za 30 godina karijere. I dalje dečačkog lika, Profet uspeva da mladim i svežim održi i starinski rokenrol. Da je samo svirao gitaru u „Green On Red”, već bi učinio mnogo. Nakon što se taj bend raspao, Profet je otpočeo solo karijeru, tokom koje je za četvrt veka snimio 13 albuma sa dovoljno kvalitetnih pesama da ga ne bi bilo dosadno slušati i da u Beogradu, kao najveće zvezde u centralnim svetskim metropolama, održi pet koncerata uzastopno. Ipak, dobićemo samo jedan, večeras na „Huteneni” festivalu u Domu omladine.
U svojim pesmama preplićete razne stilove, ali zvuk poslednjeg albuma po akustari koja vodi melodiju, harmoniziranju ritam i solo gitare, kao i povremenim gudačima najviše podseća na sedamdesete godine. Da li je to bilo namerno, jer prvobitna ideja za „Night Surfer” bila je da napravite distopijski glam-rok album?
Da, činilo mi se da će to biti odgovarajući zvuk. Svaku novu ploču zamišljam kao film i pokušavam da kreiram pravu atmosferu, koja bi pratila pesme. Glam-rok je u mojoj DNK. I dobro se uklopio ovog puta.
Naslov „Night Surfer” evocira sjajnu vožnju uprkos tami i opasnosti. Koje su bile vaše asocijacije, zašto ste odabrali taj naslov?
Sam je izabrao sebe. Dugo mi se sve „krčkalo” i on je izbio na površinu tog gulaša. Osim toga, naprosto je zvučao kao dobar naslov. Kad se u mojoj glavi „venčao” sa slikom, sve je počelo da mi deluje kao ploča neke druge osobe. Onda sam zaključio: to je to. Ima tu i duže priče. Odrastao sam u Orindž kauntiju u Kaliforniji i noću sam surfovao ispod doka Hantington, zato što je inače bio zakrčen. Ima nečeg postapokaliptičnog u tom prizoru, a ovaj album je u nekom trenutku bio distopijski u tom smislu. Kad mi se javila, ta tema mi je „odvrnula slavinu” i počeo sam da pišem pesme. Mislim da na kraju ovo ipak nije ispala distopijska ploča, ali je ta ideja bila dovoljna da me uzbudi i pokrene na komponovanje.
Vaš prethodni album „Temple Beautiful” pripovedao je o San Francisku. Nova ploča „Night Surfer” trebalo je da bude distopijska priča – dakle, takođe priča o određenom mestu. Postoje li još neki gradovi ili mesta koja vas inspirišu i mogli bi postati tema nekog narednog albuma?
San Francisko mi neprekidno daje ideje. A vremena su teška. Grad je opet pod opsadom grabljivih zaluđenika tehnologijom i dronova, plutokrata i vunderkinda. Tu nema istinske kulture. Tehnologija nije isto što i kultura. Možda neka veća bolest kruži okolo. Bolest velikog novca. I možda je San Francisko uvučen u istu klopku kao Njujork, London i Pariz, gde samo za bogate ima mesta. Možda ćemo Stefi (Stefani Finč, Profetova supruga, solo izvođač i klavijaturistkinja u njegovom bendu – prim. aut) i ja jednog dana naći ljubavno gnezdašce u Beogradu, uložiti nešto novca, usvojiti kučence i nikada se nećemo vratiti.
San Francisko, u kojem živite, ima raznovrsno muzičko nasleđe. Šta kažete na garažnu scenu iz tog grada, koja je sad prilično popularna?
Volim Kelija Stolca, on peva i svira izvrsno, snima sjajne ploče i pomaže drugima da se probiju. Nisam ga poznavao pre našeg prvog zajedničkog nastupa. Čim je otpevao nekoliko pesama, postao je moj heroj. I ploče su mu sve bolje, a ni uživo nikad ne razočara. Stolci, kako ga prijatelji zovu, ima dilanovski dar da istrgne muziku iz haosa. On je provodnik elektriciteta. „Thee Oh Sees” i Džon Dvajer su dosta učinili da održe scenu San Franciska u životu. Njihov sam veliki obožavalac.
Novinari vas često opisuju klišeom „potcenjen, čudo da nije slavniji”. Obradili ste pesmu Ezre Furmana, koji nije poznat. Svirali ste sa raznim muzičarima. Koga biste vi preporučili jer je „potcenjen i čudo da nije slavniji”?
Obožavam Ezru. Tako je nadaren. I čini se da sve radi s takvom lakoćom. Godinama sam veliki obožavalac i Edija Argosa. Mnogo vremena trošim i na slušanje klasika. Džona Kupera Klarka sam često „vrteo” ove godine. Mnogo ih je, spomenem jednog, a zaboraviću njih pedeset.
Bivši gitarista benda „R. E. M.” Piter Bak svirao je na većini pesama sa „Night Surfer”. Da li ste ga pozvali jer ste imali tačnu ideju šta da odsvira ili ste ga samo pustili da spontano krene i čekali da vidite šta će ispasti?
Kad je on bio u prostoriji, svi su se ponašali najlepše što su mogli. Neverovatan je. Uvek svira jednostavnu deonicu koja nekako napravi pesmu. Đavolski je elegantan i prepun melodijskih „udica”. Imao sam nekoliko ideja koje sam želeo da isproba, ali uglavnom sam pazio da ga ne ometam i on je smislio odlične stvari. Zna čovek znanje.
Na albumu „Night Surfer” imate fine gudače. Napravili ste i turneju na kojoj ste pesme sa prethodnog albuma izveli uz gudačku pratnju. Da li vas gudači inspirišu više nego ranije, mogu li dobiti više mesta i na vašim narednim albumima?
Činilo mi se da je „Temple Beautiful” toliko ogoljen da bi bilo lepo dodati malo glamura pesmama sa novog albuma. Voleo bih da ubuduće više koristim gudače, naročito u istočnoj Evropi. Voleo bih da jednog dana dođem i u Beograd sa simfonijskim orkestrom.
Kažete da pišete o raznim likovima da biste izbegli gnjecavost ispovednih pesama. Kao da ste želeli da ostanete u pozadini – čak ste neko vreme bili zaposleni u izdavačkoj kući kao pisac pesama za druge izvođače. Da li vam je smešno što uprkos tome mnogi vaši obožavaoci, poistovećujući vas sa naratorima vaših pesama, osećaju naklonost prema vama lično, misle da ste šarmantan momak s kojim bi bilo ugodno družiti se?
Moj šarm ima svojih ograničenja. Često ljudi nisu onakvi kakvi su u svojim pesmama. Ne želim da znam kakvi su neki umetnici, u stvarnom životu. Ipak, volim autore koji izlažu celog sebe, koji su duboko lični kao Džonatan Ričmen i Luden Vejnrajt Treći.
Da li su zbog toga što tražite inspiraciju u likovima, umesto da stalno prekopavate po sebi uz rizik da se pređe u patetiku, vaše pesme ostale sveže posle svih ovih godina, a još snimate odlične albume? Takva kreativna dugovečnost pre se očekuje od književnika nego od rokera.
Nadam se da je tako. Vidim kako mnogi od mojih heroja postaju sve gori s vremenom. Kao autor, dobri ste samo ako starite kao vino. Ponekad mi se čini da tek sada počinjem da shvatam kako se piše.
Sjajni ste i kao gitarista, ali nikada ne gradite pesme na instrumentalnoj veštini. Da li ste ikad u iskušenju da i na studijskim snimcima dozvolite sebi malo „ispucavanja” na gitari?
Volim da zasviram tu i tamo u prelazima i onda da se vratim tamo gde je akcija, u strofu. Kad sviramo uživo, volim da „rastegnem” pesmu. Ipak, moji heroji drže adute u rukavu. Džej Džej Kejl i slični momci… Mogu da zadržim dah duže nego što traju njihovi albumi.
Svojevremeno ste najavljivali knjigu o bendu na turneji. Da li ste je ikad napisali?
Ne baš, ali nadam se da hoću jednog dana. Ne bi to bila biografija. Nameravao sam da na papir stavim nešto od one veselosti karakteristične za turneje, u rasponu od drumskih mapa umrljanih suzama i zavrtnja koji ispadaju iz točkova, do ludiranja u prvoj klasi i šampanjskog razvrata. Bez obzira na to da li vam je jastuk smrdljiva patika u pozadini kombija ili neko čudo prekriveno čokoladom u hotelu sa pet zvezdica, život na drumu ima neku nadrealnu zajedničku nit koja nadilazi puku ekonomiju. U suštini, svi smo mi lutalice. Interesantni su mehanizmi pomoću kojih umetnici izlaze s tim na kraj i njihovi jedinstveni pogledi na svet. Kako neko može ići od grada do grada i zadržati zdrav razum? Drum iz ljudi izvlači najbolje i najgore, a ja planiram da idem sve do kraja puta.
politika.rs
