Otkako su se pre šest godina „vratili iz groba”, kako otprilike glasi i naziv čuvene kompilacije ranih garažnih bendova koji su im bili uzor, „The Gories” sviraju samo svoje stare pesme. Ali, ovu trojku je, za razliku od mnogih drugih grupa koje po ponovnom okupljanju ne snimaju ništa novo, nemoguće optužiti da pokušavaju da najzad unovče slavu koja ih je stigla u trenutku kada su već bili na ivici raspada. Da im je do toga ne bi koncerte zakazivali izuzetno retko – jedan od njih održaće večeras u Domu omladine Beograda.
Bili su i ostali previše čudni, jedinstveni i komercijalno neupotrebljivi bez obzira na to koliko je muzičara u međuvremenu počelo da ih podražava. Zato njihov povratak, mada im svakako omogućuje i nešto novca, više deluje kao da su i sami bili radoznali da vide kako će izgledati uskrsavanje jednog tako neuhvatljivog fenomena kakav su oduvek bili.
Vi ili Mik Kolins, drugi gitarista i pevač u bendu, jednom ste rekli da ne treba da očekujemo novi album „The Gories” jer biste samo pokušavali da iskopirate sebe, što ste već radili i na poslednjoj ploči. Šta je to u izvornom duhu i zvuku „The Gories” bilo toliko teško očuvati?
Ta prva dva albuma proistekla su iz toga što smo svi u bendu bili prijatelji i dosta smo se družili. Da bi novi album bio dobar, osećam da bismo opet morali da budemo u poziciji da se možemo družiti. To je sada nemoguće, budući da živimo u različitim delovima zemlje.
Da se bend nije raspao, da li biste odustali od toga da imitirate sebe i preobrazili se u drugačije „The Gories”?
To je teško reći. Verovatno bismo se nakon nekog vremena razišli u svakom slučaju. Nismo mogli da učinimo ništa više unutar ograničenja koje smo namerno nametnuli bendu.
Da li vam je danas teško da svirate kao nekada, namerno primitivno i sirovo? U međuvremenu ste naučili neke nove trikove na instrumentima i to nije nešto što možete tek tako da zaboravite ili potisnete kad želite da zvučite kao ranije.
Sviram samo ono za šta osećam da odgovara zvuku „The Gories”, tako da se „režem u montaži”.
Budući da ste bili tako „aljkav” instrumentalista, koje ste gitariste tada voleli? Da li ste se na nekoga naročito ugledali? Koje gitariste volite danas?
Volim iste one koje sam voleo i nekada. To su Bo Didli, Link Rej, Hjubert Samlin, Kit Ričards, Čak Beri, Dejv Dejvis, Stiv Kroper, Roj Bjukenen, Lari Paripa iz „The Sonics”.
U ranim danima benda mora da je na svirkama bilo mnogo ljudi koji su se tu slučajno zatekli i nisu shvatali vašu muziku. Na današnjim svirkama, publika vas sjajno prima. Nedostaje li vam izazov koji nameće pokušaj da osvojite nespremnu publiku? Ili je teže sada, kad na bini morate da potvrdite legendu o „The Gories”?
Obe situacije su izazovne. Sad je teže ispuniti očekivanja ljudi. U ranim danima benda niko od nas nije ništa ni očekivao. Tada nismo mnogo marili za to da li ćemo se ljudima dopasti ili ne, sada publika plaća nemalo da bi nas gledala, nas „legende”, tako da želimo da svake noći budemo dobri. Ipak, to je zabavno i sjajno je što su ljudi sada toliko uzbuđeni zbog toga što će nas slušati uživo.
Pre nego što ste osnovali bend, slušali ste uvrnutu staru muziku koju ste upleli u svoj zvuk. Da li ste mogli naći bilo kakvu polaznu tačku u bendovima iz osamdesetih godina, primer koji bi vas uverio da je zvuk kakav ste želeli moguć? Ili ste samo isprobavali stvari nadajući se da će nešto dobro ispasti?
Nismo marili za ono što se događalo oko nas, osim utoliko što smo želeli da budemo drugačiji. Znali smo da će ono što želimo funkcionisati. Možda nismo bili naročito vešti, ali smo imali mnogo vere u ono što smo radili.
Voleli ste bendove koji nisu postali popularni ili uticajni dok nisu postali deo istorije, kao „Velvet Underground” i one sa kompilacije „Back From the Grave”. Da li ste i za sebe očekivali da ćete, čak i ako se ne proslavite dok još budete svirali, jednog dana dočekati priznanje?
Da, nadao sam se da će i sa nama biti isti slučaj. To mi je bilo važnije nego trenutni uspeh.
Kako je bilo raditi sa Aleksom Čiltonom, pokojnim vođom „Big Star”? Ima priča da je tokom snimanja vašeg albuma, koji je producirao, mahom spavao i da nije mnogo menjao snimke koje ste pravili?
Tako je bilo. Mnogo mi je značilo to što se nekom talentovanom i uglednom, kao što je bio Aleks, dopadalo ono što smo radili. To mi je ulilo mnogo nade i snage i nateralo me da poželim da nastavim tom stazom. On je zaista razumeo ono što smo radili, što mi je bilo važno. Poštovao sam njegov ukus, znanje i muzičko umeće i voleo bih da je još s nama.
Kakva je sada scena u Detroitu, vašem rodnom gradu? Ima li na njoj još mnogo bluza? Otkako je grad bankrotirao, koliko je teško preživeti u njemu? Da li je i to uticalo na scenu?
Scena za istinski stari bluz i dalje postoji, ali nije ono što je nekad bila. Uglavnom se preorijentisala na rok i preselila se u predgrađa. Onima koji za život zarađuju svojim rukama teško je da prežive. Poslovi za radničku klasu su mahom najmanje plaćeni u industriji usluga. Oni koji vode grad pokušavaju da privuku ljude koji potiču iz tehnološke industrije i finansija. Sve je to uticalo na muzičku scenu, ali ona i dalje istrajava.
Kakvi su vaši i Kolinsovi solo planovi?
Imam novi album. To je zbirka pesama koje pripadaju tradicionalnom folku, bluzu i gospelu. I moj garažni bend „Danny & The Darleans” ima novu ploču a upravo smo snimili i još jednu sa Džimom Dajmondom iz „Ghetto Recorders”. Mik je nedavno napravio album sa Kid Kongom i Bobom Bertom. Njihov bend se zove „Wolfmanhattan”.
politika.rs
