Koja disciplina kičme

Intervju – Dušan Kojić Koja

Koja

Muzičar Dušan Kojić Koja za “Novosti” o koncertu “Discipline kičme” u SKC, jubilejima, školama, rokenrolu, Jugoslaviji, Zelenom zubu I Londonu

Bučno će biti u centru Beograda 28. maja, kada “Disciplina kičme” u bašti SKC bude izašla pred svoju publiku. Bučna je “Disciplina” još od 1981. godine kada ju je, po rastanku sa bendom “Šarlo akrobata”, oformio Dušan Kojić Koja (54) sa bubnjarom Nenadom Krasavcem Keletom. To što će ova jedinstvena pank-fank grupa krajem godine napuniti 35 leta kontinuiranog i cenjenog staža na muzičkoj sceni nikom ništa, tvrdi njen tvorac.

– Kao što sama najava kaže, nije jubilej, nije proslava rođendana, samo je običan, veliki koncert “Discipline kičme” u bašti SKC – skromno će Koja, za “Novosti”. – Biće to koncertna promocija albuma “Opet”. Sviraćemo ceo album, a set lista je posuta starijim stvarima. Naravno, pečat je na novom vremenu, posle engleske faze.

* Pripremate li neko iznenađenje za publiku?

– Osim što imamo bend “16 osam 23” kao predgrupu, biće tu i veoma zanimljiv gost iz Londona, perkusionista Lord Erik Sugumugu, koji je svirao konge u “Zaboravili rokenrol”, pesmi sa albuma “Opet”. To će biti haos!

* Po konceptu koji propagirate – zabava sa smislom?

– Rokenrol je tamo gde je nastajao, u Engleskoj, Americi, u pabovima, kafanama, klubovima, pa i ćumezima, najavljuje kao “zabava”. To je smisao koncerta. Kod nas se zabava danas, potpomognuta medijima i političarima koji su od raspada Jugoslavije najveće zvezde kod nas, 99 odsto očitava u besmislu. Treba neka akcija da se pravi! Svako na svoj način.

* Koliku odgovornost nosite kao umetnik na javnoj sceni?

– U kontekstu sebe na javnoj sceni, te dve reči ne priznajem, ni odgovornost, ni umetnik. I “Disciplina” i “Šarlo” su protiv te školske umetnosti koju ljudi studiraju. Škola u nekom momentu ubaci čoveka u šablon i on dalje, van toga, ne može da razmišlja. Na neki način, to je povratak unazad. A odgovornost imam prema sebi. Imali smo pozive da sviramo ispred Skupštine sa narodnim orkestrima i turbo folk pevačicama, ali nismo. Neki jesu, mi nismo.

* Osim kroz muziku, niste se isticali ni u čemu drugom?

– Tako je. Jednostavno, nisam talentovan (smeh).

* Nikada niste postali mejnstrim (glavna struja), ne planirate beogradsku “Arenu”?

– “Disciplina kičme” i ne može da bude u “Areni”. “Arena” je nameštena stvar, tu se namesti 20.000 ljudi. Ali, kada bi došlo 20.000 ljudi koji istinski vole “Disciplinu” planeta bi se okrenula naopako. Zadovoljan sam ovom pozicijom. Grupa postoji više decenija, nekada je bilo više ljudi, nekada manje, to je potpuno u redu. Bitno je da dolaze nove generacije. Slušaju nas mladi ljudi, oni malo stariji i još stariji. To mi je zanimljivo, i to cenim. I sam sam takav. Idem na koncerte, bez obzira na svoje godine. Ako treba, staću u prvi red, naravno, neću pored zvučnika, to ne valja. Najbitnija je posvećenost izrazu i nepokolebljiv stav.

* “Ne u banci, ne u stranci, ne u zamci, na distanci”?

– To su te pesme koje će, dao Bog, da uđu u ove nove kafane, digitalne, kao što su nekada raniji stihovi korišćeni u raznim namenama. Najviše na ulici. I to tako treba. Bilo je i nekih umetnika koji vole da citiraju, a ja im kažem: dobro, dobro, citirajte, ali dajte i nešto originalno, vaše.

* A koje su vaše škole?

– To su razne škole, a ponajviše škole života. Jedna škola se zvala Džimi Hendriks, druga “Čelična pandža”, treća “Hobit”.

KULTURNI SUNOVRAT

* Kažete da je “Disciplina” još jedna žrtva raspada Jugoslavije i rata?

– Da, jer se prvo raspala naša srpsko-hrvatska postava. Drugo, nastao je sunovrat u svakom slučaju, kulturnom, pre svega. Supkultura ne postoji. Mi jednostavno ispadamo kao neki uljezi. U jednom momentu ušli smo u mejnstrim, podrivajući isti. Ušli smo na top liste. Tada je bila veća zemlja sa jednom nacionalnom televizijom. A sada, nit’ manjih zemalja, nit’ više medija.

* Na čije svirke odlazite?

– Sve podržavam. Ali, imam problem što znam da je to uslovljeno raspadom zemlje i smanjivanjem teritorije na kojoj bend postoji, pa samim tim i publike kojoj se obraća. Paradoksalno je, jer internet postoji. I dalje su svi u svojim omeđenim teritorijicama. Generalno – grupe su dobre, imaju više energije, što priliči tim godinama. Ali, zvuče kao bendovi koje slušaju i teže pravcu kome žele da pripadaju. Imaju sve oznake, naznake, postulate, sve, sve, ali nemaju mnogo vatre! Nekako je robotski. Kao da je kompjuterski, u lejerima nekim, isključi se jedan, pa se uključi drugi.

* Pretačni su?

– Tako je. Protočni?

* Pretačni! Ne greše?

– Nisu ni to (smeh). Konceptualno su potkovani, ali to ne funkcioniše. Njihovo znanje je u redu, ali nemaju intuiciju.

* Traže li klinci da ih učite da sviraju bas gitaru?

– Ne (gromoglasni smeh)! Zovu me u novootvorene škole gde uče instrumente, a ja nisam taj svirač. Mogu svom klincu da pokažem, kao što sam i uradio.

* Koliki je klinac?

– Uskoro osam godina.

* Svira?

– Da, da… E7/9 , A dur, E dur… “Majnkraft”, naravno.

* Kroz “Disciplinu” je uz bas i glas prolazila i duvačka sekcija, dva bubnja, perkusionisti, a usnu harmoniku ste dugo čekali?

– Još u Londonu sam probao sa usnom harmonikom. Došao je jako dobar svirač, ali kada nas je čuo, ništa mu nije bilo jasno. Nije mogao da se snađe. Nije znao kako da broji. Još sa dvojicom sam probao i nije išlo, dok se nije pojavio Igor Đeke. Njegova usna harmonika nije “Love, love me do”.

* Maštate li o novom instrumentu?

– Ne. Ovo je jako dobar spoj, i sonični i ljudski.

* Kako zaraditi danas?

– Na svirkama. Taj “daunloud” mi je i danas nejasan. I još se ljute ovi nerdovi kompjuterski, što dobijaju pola pesme.

* Da li Crni Zub zarađuje kao montažer?

– Crni Zub ne zarađuje koliko je zarađivao Zeleni Zub. Biće tu još faza, sigurno. To je kao naš instrumental “Manitu” koji ima već sedam verzija.

RITUAL SA DžONIJEM ROTENOM

Samo je pet godina stariji Džoni Roten od Koje. Isto toliko godina pre Kojinog “Šarla akrobate” nastali su Rotenovi “Seks pistolsi”. Pre tri godine Koja je sa Džonijem sedeo i pio francuski konjak “remi martel” u SKC, posle koncerta Rotenovog “Pablik imidž limiteda”.

– Realno, nisam ni hteo da budem tamo, ugurali su me – tvrdi Koja. – Znam gitaristu PIL, sretali smo se u Londonu 1987, pa smo se podsetili toga. Doduše, on nije (smeh). I tako, seli smo zajedno. Nema tu šta da se priča. To je ritual. Znam kako je kad meni priđu ljudi, ništa se tu pametno ne desi.

* Hoće li se vratiti Zeleni Zub?

– Ne bi trebalo. I on je igrom nesrećnih slučajeva postao popularniji sa tim raspadom, kada su počeli da vrte i repriziraju filmove kako bi zabavili narod, a i zbog nemara o kome pričamo i pevamo. Sad i babe i dede znaju za Zelenog Zuba. Dobro, biću ja baba nekad. I deda. Možda to odavno jesam!

* Možemo li da očekujemo neki novi “novi talas”?

– Ne verujem. Ponavljam, to nije ista zemlja, nije ista atmosfera u kojoj muzika nastaje. Koliko vidim, ljudima više i nije u glavi samo muzika, kao što je bila nama.

* Da li London i dalje stoji kao opcija?

– Eventualno sa nekim nastupom. I tamo je komplikovana situacija. Odande sve kreće, a muzika je tamo skliznula na prilično jeftin nivo.

novosti.rs

Total
0
Shares
Previous Article

McCartney: "Bio sam u depresiji nakon raspada Beatlesa"

Next Article

Jinxi u studiju: Užurbano rade na završavaju nasljednika “Diksilenda”