Intervju – Frenk Tarner

Jedan od najcenjenijih britanskih muzičara Frenk Tarner, koga mediji nazivaju „najopakijim rokerom na akustičnoj gitari”, predstavio se sinoć premijerno našoj publici. Kantautor i gitarista iz Hempšira nastupio je u Depou u Beogradu sa bendom „The Sleeping Souls” u okviru turneje na kojoj promoviše prošlogodišnji album „Positive Songs for Negative People”.

Kombinacija folka i popa, i intimne pesme o životu, smrti, ljubavi, porocima, koje je doneo na šest studijskih albuma, očarale su kritiku i publiku, ali bina je njegovo omiljeno mesto. Tokom proteklih godina održao je skoro 2.000 koncerata.

– Obožavam da upoznajem nova mesta i ljude, pokušavajući da svet sagledam iz njihove perspektive. Učio sam istoriju Balkana na univerzitetu, i zato mnogo toga želim tu da vidim i naučim. Ali, najvažnija stvar je da odsviram „ubistveni” rokenrol šou – ističe Tarner navodeći da je ponosan na poslednji album „Positive Songs for Negative People”:

– Rekao sam prvi put stvari koje želim da kažem na način na koji hoću – priznaje Tarner, koji je nedavno objavio i-pi „Mittens”, sa četiri nove pesme, koji je od početka marta digitalno dostupan i u Srbiji.

Pre nekoliko godina podigao je „oluju” svojim političkim stavovima (Socijalizam je retardiran; ja sam desničar; Dejvid Kameron je čudovište), i dobijao je gotovo stotinu pretnji smrću svakog dana:

– Bilo je to veoma teško vreme za mene, jer sam osećao da me svi pogrešno razumeju. Ne mislim da svi na svetu treba da uživaju u mojoj muzici, ili mojim stavovima, ali neki ljudi su namerno tražili razlog za mržnju. Veoma sam ponosan na činjenicu da nisam ustuknuo. I više nisam rad da pričam o politici, delom i zbog loših iskustava iz prošlosti. Uostalom, muzičari nemaju neki specijalan uvid u svet, jer živimo u „uvrnutom mehuru”, pa manje znamo o onome što se zaista dešava. Ali, mislim da je nastupilo zastrašujuće vreme za sve u Evropi, a i šire.

Pre deset godina nastupao je pred pedesetak ljudi, a danas širom sveta svira pred hiljadama i hiljadama obožavalaca u rasprodatim arenama. Dosanjan san?

– Apsolutno. Još uvek sam ubeđen da je u pitanju neka kosmička greška, i da je sve ovo trebalo da se desi nekom drugom. I zato se trudim da budem svestan toga koliko sam imao sreće, ali i da uživam.

Tokom silnih koncertnih avantura počeo je da piše, a rezultat su memoari sa druma „The Road Beneath My Feet”. Objavljeno prošle godine, Tarnerovo delo našlo se na listi najprodavanijih knjiga.

– Pisati knjigu mnogo je teže nego što sam isprva mislio, ali uživao sam pišući i putujući. Drum je jedino mesto gde se zaista dobro osećam, tu kao da znam šta radim. To mi je dom.

Iton za zaborav

U gotovo svakom članku o Tarneru navodi se njegovo poreklo, deda ser Majkl Tarner, Frenkovo školovanje na prestižnom Itonu, na kome je studirao kad i princ Vilijam. Iako ističe da je školovanje tamo bilo prvoklasno, to ne misli za ljude koji su ga okruživali tokom studija, jer su bili puni predrasuda:

– Smeta mi što se to stalno pominje. Jer, to nije nešto što sam sam izabrao. Mislim da me treba ocenjivati na osnovu izbora koje sam pravim

Na „Tviter” nalogu sebe opisuje kao iritantnog lika koji svira gitaru u ćošku na zabavi koja je upravo postala zanimljiva…

– (smeh) To je šala, jer kada sam bio klinac, uvek sam bio neki šupak na zabavi sa akustičnom gitarom, najčešće izvodeći pesme „Oejzisa”…

Kada se usudi da priča o privatnom životu, neretko izjavi kako bi dame trebalo da zaobilaze muzičare, zato što su „kao kuga”…

– Još jedna šala, ali nije lako zabavljati se sa muzičarima. Živimo u uvrnutom svetu, nikad nismo kod kuće, i dosta čudne pažnje je usmereno na nas. Ali, to je izvodljivo i evo, sad sam srećan…

politika.rs