Share
Intervju – LET 3

Intervju – LET 3

Mrle i Prlja su neka vrsta narodnih junaka. Hrabri, nemilosrdni, demonstranti protiv nesklada u zemlji i na Zemlji, a suptilni muzičari.

Njihovi krici upozorenja čuju se na čitavom našem mediteranskom poluostrvu. Veoma su popularni. Pevaju i ljubavne pesme. Direktni su, otvoreni i ne kriju baš ništa. Niko im nije nedodirljiv, svi smo krivi… Oblače se strašno, svi imaju ogromne brkove, neki prave, neki lažne. Nemaju nijednu ženu u svojoj pank rok grupi, ali vole žene. Piju, puše, ali se ne drogiraju. Nisu bogati. Postoje već 30 godina. Imaju supruge i decu. Žive u Rijeci. Večeras, u subotu, imaju u Zagrebu koncert, uz svoj neopisivi performans, u famoznoj Kličkovoj galeriji Lauba, bivšoj konjušnici na Črnomercu.

Vi ste “pevajuća savest društva”?

MRLE: Lepo je ako neko tako misli… Ali nije nam to cilj.

Koji je cilj?

MRLE: Jednostavan: reagovanje na događaje i okolinu u kojoj živimo. Stanje društva je takvo da se to ne može prećutati niti ignorisati. Nepodnošljivo je živeti u društvu u kojem mi trenutno živimo.

PRLJA: Mi smo lakmus-papir društva. Izgovaramo stvari koje bi društvo htelo da kaže- ali se ne usuđuje. Budimo savest društva.

MRLE: Dobronamerni provokatori, pozitivni provokatori. Uvodimo pozitivnu vrstu haosa u društvu.

Provokacije su ukrašene muzikom…

MRLE: Da. Ali radimo i performanse bez muzike i pesme s muzikom. Pevamo narodu i vlastima. Naša večerašnja hit-pesma “Prdni majko” je veoma ozbiljan tekst, promišljena poruka. Kad ti je teško – treba ti mama. To može biti tvoja mama, mama nacije, Majka Božja… Svako ima mamu. Mama te čuva i brani. Puca okolo, na svoj način i – oslobađa nas… A postoji i strah da ta majka ne postane – maćeha.

PRLJA: Jesmo, u osnovi, muzičari. Naše pesme su – budnice. Pesma “Prdni majko” je budnica. Sjajan tekst, prava poruka. Napisao ga je Mrle.

Pevate i – bavite se politikom?

PRLJA: U našim krajevima svi se bavimo politikom.

MRLE: “Uvuku” te pa se moraš time baviti’.

PRLJA: Mi smo pank generacija s kraja osamdesetih, generacija koja je verovala u angažovanost svojih tekstova. I danas u to verujemo…

MRLE: U ona vremena, pre 27, 28 godina, postojala je u Rijeci gradska “Potkomisija za rok muziku” pri OK SSOH, dakle pri Savezu omladine. Jedanput nedeljno bio je sastanak sa svim lokalnim rok, pank i hevimetal bendovima. Morali smo da donosimo tekstove, koji bi se onda tamo čitali.

Cenzura…

MRLE: Da. “Potkomisija” je imala zadatak da ublaži naše tekstove. Ili da ih izmeni… Ili ih baci u smeće. Bila je jedna grupa hevimetalaca koja se zvala “Nož u leđa”. Kome nož u leđa? Kakvo je to ime? pitala se “Potkomisija”. Prisilili su jadne metalce da promene ime. Prozvali su se potom: “Doktor Steel”.

PRLJA: “Potkomisija” je bila deo “socijalističkog eksperimenta”. Bila je i korisna: osiguravala nam je demo snimanja, nalazila nam prostorije za vežbanje. Ali njena svrha je bila – surova kontrola. Onda im se to, najednom, izmaklo kontroli. Izvođači nisu slušali “Potkomisiju” pa se pojavio neki “radnik za ideološku higijenu”. Kulminiralo je time što je jedan član neke pank grupe stavio na leđa jugoslavensku zastavu. U to vreme, publika je obožavala da pljuje pankere, a i pankeri publiku. Taj koji je imao zastavu okrenuo se leđima publici vičući “Ajde, sad pljujte, majku vam… ako imate muda”. Imali su. Počeli su da pljuju… Koncert je prekinut.

Je li ikada neki koncert Leta 3 prekinut ili zabranjen?

PRLJA: U Hrvatskoj nije. Pokušali su nam zabraniti koncert u Travniku. Predsednik tamošnjeg Doma kulture, nekoliko dana pre koncerta, odlučio je da nas neće pustiti na binu. To je, naravno, izazvalo kontraefekat i veliku pažnju publike. Na kraju smo održali koncert u nekom užasno malom prostoru. Travničani su, u znak protesta protiv tog lokalnog šerifa, masovno kupovali ulaznice iako su znali da uopšte ne mogu ući u tu malu dvoranu.

Postoji li danas cenzura?

MRLE: Danas nešto slično pokušava da isfura- Crkva. Nešto kao što su to radili komunisti, ali ipak ne tako jako. Pre je to zaista bilo opasno… Crkva je blaža, ali je pokušavala, u nekim gradovima, da zabrani naše koncerte. Nakon nestanka “bivše zemlje” župnici su preuzeli ulogu ondašnjih socijalističkih cenzora. Temelji našeg društva su ostali isti. Ja to zovem – titoizam. Tito i danas vlada…

Hoćete li večeras pevati i nežnije, ljubavne pesme, uz vaš performans?

PRLJA: Hoćemo. Imamo mi ljubavnih pesama. Naše ljubavne pesme nisu “Samo jednom se ljubi” niti “Cesarica”. To su ljubavne pesme na – naš način. Malo su grublje, ali su istinite.

Kad ste bili mlađi, bili ste “zločesta deca”?

PRLJA: Kad sam išao na regrutaciju, ispunio sam onaj psihotest. Znate, ona pitanja pa odgovori tačno – netačno… Na pitanje “Ne podnosim policiju?” odnosno miliciju tada, odgovorio sam – “Tačno”. Poslali su me na “ekstra razgovor” s vojnim psihologom… Rekao sam mu da u tom pitanju nešto nije u redu: treba li milicija meni, ili ja trebam miliciji? I jedno i drugo je loše… U dosije su mi potom upisali “Neupadljiv”. – ??? – Bio sam dosta “zanesen” mladić, zapravo. Roditeljima, mojim bakama i nastavnicima pravio sam probleme, mislim…

MRLE: Imali smo muke, kao mladi muzičari, s instrumentima. Ti jugoslavenski bili su loši, neki slovenski, neki srpski. Pojačala su bila grozna. Ali, drugih nije bilo… Bio sam u grupi koja se zvala Beta kentaur. Roditelji su nam kupovali, na kredu, te instrumente. Dakle, verovali su u nas. A ta pojačala bi nakon sat, dva sviranja crkla. Pregrejala bi se. Ja sam bas gitarista u Letu 3.

PRLJA: Ja sam pevač. Naši roditelji još uvek misle da je to naše sviranje i pevanje samo jedna faza koja će se završiti…

Pa, to nije faza. To je život…

MRLE: Vi to razumete, ali naši roditelji ne. Očekuju da se konačno počnemo baviti nekim “normalnim poslom”.