Share
Intervju: Maja Alvanović (Majamisty TriO) – “Radujem se jako ovom nastupu, dugo ga očekujem”

Intervju: Maja Alvanović (Majamisty TriO) – “Radujem se jako ovom nastupu, dugo ga očekujem”

U Koncertnoj dvorani Banskog dvora 27. novembra 2018. godine (utorak) u 20.00 časova u okviru prvog festivala džez muzike „INTIME JAZZ FEST“, održaće se koncert Majamisty TriO. „INTIME JAZZ FEST“ održava se u organizaciji Banskog dvora – Kulturnog centra od 24. do 27. novembra 2018. godine. Ulaznice za koncert se mogu kupiti na biletarnici Banskog dvora od srijede 14. novembra 2018. godine u periodu od 10.00 do 18.00 časova, po cijeni od 10KM.

Na domaćoj muzičkoj sceni Majamisty TriO ide putem kojim još niko nije prošao, sa jasnim autorskim stavom koji će biti priznat u džez zajednici, a istovremeno biti razumljiv izvan nje. Za svega nekoliko godina postojanja Majamisty TriO se etablirao kao jedan od najznačajnijih domaćih džez sastava mlađe i srednje generacije. Trio je nakon prvog albuma “Mistyland” (2011. SKC, Novi Sad) momentalno skrenuo pažnju na sebe originalnim kompozitorskim i aranžerskim izrazom. Na drugom albumu “Love” (2014. Cosmic Sounds Records), angažovani su atraktivni gosti – trubač Damir Bačikin iz Berlina, norveški gitarista Gisle Torvik, saksofonista  Bunford Gabor iz Subotice i novosadski perkusionista Uroš Šećerov.  Nakon brojnih zapaženih nastupa na domaćim džez festivalima, sjajnih recenzija i prikaza u relevantnim inostranim džez medijima, pa čak i uspješne distribucije CD-ova u dalekom Japanu, raskošni autorski izraz krunisan je i gostovanjima na internacionalnim scenama, od Kijeva, do Beča i Londona.

Članovi trija su: Maja Alvanović – klavir, Ervin Malina – kontrabas i Lav Kovač – bubnjevi.

Kako su izgledali Vaši počeci bavljenja muzikom? To jest, koliko se mijenjao Vaš pristup muzici i na koji način?

– Moj otac, koji je bio kontrabasista, često se vraćao sa svojih noćnih svirki punih džepova kaseta sa nasnimljenom muzikom velikana kao Pat Metheny, Nancy Wilson, Oregon…I dan danas kao i tada, zna da me, ako zaspim uz muziku, probudi omiljena pesma. Odrastala sam uz takvu muziku a onda su me upisali u muzičku školu. Klavir je postao moja ljubav i put koji je počeo da se podrazumeva, nikad nije bilo dileme – da li klavir, već samo – naravno i uvek klavir. Na Akademiji sam imala veliku sreću da budem kod predivnih pedagoga u klasi, prof. Kemala Gekića i prof. Alana Frejzera. Ono što mi je od njih ostalo kao uzor u pedagogiji je – preneti znanje, a ne sputavati kreativnost, podržati inicijativu koju mlad umetnik ima u sebi. Oni su mi i dalje velika podrška! Nekako sam posle završene Akademije i više od decenije intenzivnog drogiranja klasičnom muzikom ponovo počela da se vraćam muzici uz koju sam odrastala. Najpre vokalnom džezu, a onda i instrumentalnom u sve većoj meri. Počela sam da posećujem džez festivale. Vraćala sam se noću kući i sedala za klavir inspirisana i preludirala. Tako su nastale skice Mistyland-a. Trebala je decenija da se u mom životu stvore povoljne okolnosti da se trio okupi i muzika zaživi.

Da li možete da izdvojite neki nastup koji Vam je ostao u sećanju kao najzanimljiviji ili najuspješniji?

– Sad kad me ovo pitate, po glavi mi se vrzma scena iz Noriča/Velika Britanija. Došli smo da nastupamo na Norwich Jazz Weekender festivalu, nakon čega nas sledeći dan očekivao nastup u jednom od najpoznatijih londonskih jazz klubova Pizza Jazz (te godine izabran za najbolji klub u Londonu). Pred sam nastup u Noriču, u predivnoj kući sa engleskim travnjakom i Kawai klavirom u dnevnoj sobi naših domaćina, sela sam za klavir da se usviram i skoncentrišem za nastup. Najednom me je drmnula trema, postala sam svesna gde smo i svesna svog umora, celo leto sam jako puno radila na tome da se ovo ostvari. Dok sam pokušavala da se ubacim u film “imamo koncert za 45 minuta na džez festivalu u Engleskoj”, naš domaćin, jedan fini engleski gospodin koji se iz hobija bavi muzikom odjednom je počeo da se vrti oko klavira i nešto traži.  Bio je čas gore, čas dole, ispod klavira, sa moje leve strane sa moje desne strane. I taman kad sam pomislila: ništa od moje prilike da se skoncentrišem… on je na klavirski pult stavio note Hendlovih arija i uzviknuo: Hajdemo! Sledećih desetak minuta Luis i ja smo izvodili Hendlove arije. Nisam mogla da verujem šta mi se događa, ali tenzija je nestala, postala sam na neki drugi način svesna trenutka u kojem se nalazim i divnih nastupa koji me očekuju, o tome sam sanjala, zar ne?

Kako bi ste opisali današnju jazz scenu u Srbiji, a i u regiji uopšte?

– Džez scena u Srbiji je živnula u poslednjih deset godina. Možda se to dogodilo zbog toga što su počele da se otvaraju džez škole po gradovima Srbije, te su mladje generacije pravo iz tih škola odlazile na studije na evropskim i svetskim džez akademijama. Već nekoliko generacija postoji i Džez akademija u Beogradu a priprema se i otvaranje Džez akademije u Novom Sadu. Jedna veoma živa i veoma kreativna scena postoji, koja nije dovoljno medijski ispraćena, ali ima svoju publiku i ljude koji se bore da je ispromovišu. Ono što je pozitivno, pojedini festivali, kao recimo Beogradski džez festival, su shvatili, da ako oni ne daju šansu srpskoj sceni, kako će joj svet dati. Bilo bi dobro da i ostali preuzmu njihov model.

Da li bi ste izdvojiti neki mladi jazz bend iz Srbije ili iz regiona na koga možda treba obratiti pažnju?

– Nedavno smo u naš trio primili novog člana, bubnjara Lava Kovača. Iznenadila sam se kad sam saznala da je sa samo 27 godina pokrenuo svoju izdavačku kuću Horz i da je preko nje izdao već 6 albuma od kojih su 5 njegovi projekti sa raznim muzičarima. Treba obratiti pažnju na ovog mladog umetnika.

Koju knjigu/film biste preporučili?

– Autobiografiju Marine Abramović “Prolazim kroz zidove”, zanima me oduvek da čitam o iskustvima umetnika, o njihovim borbama, krizama, istrajnosti, veri u sebe, preispitivanjima. Još jedna autobiografija mi je među omiljenim knjigama, Isidora Dankan “Moj život”. 2016. godine u Njujorku sam imala sreću da odgledam film kanadskog reditelja Roberta Budroa “Born to be Blue” u kojem Itan Houk glumi Čet Bejkera. Najpre sam pomislila, zašto sad to radim, umesto da otkrivam grad ja sedim u bioskopu, međutim kao da mi je intuicija šapnula da film i posle dve godine još neće stići u Srbiju.

Da li je možda neki novi album u pripremi?

– Treći album je u pripremi i očekujemo da ćemo ga izdati 2019. godine.

Ko je od izvođača u posljednje vrijeme uspio da vas zainteresuje i zašto?

– Rekla bih pre da su me uopšteno izvođači zainteresovali, poželela sam da i sama imam udela u promovisanju srpske scene kroz organizovanje festivala Piano City Novi Sad zajedno sa mojim kolegom Kostom Jevtićem, u okviru kojeg smo za dve godine uspeli da okupimo preko 200 pijanista svih generacija, profila i žanrova. Osećam da jedni drugima moramo biti podrška, nevezano za različite afinitete i različite izbore i ukuse. Svako ko se aktivno bavi muzikom, stvara ili izvodi zaslužuje da nadje svoje mesto na sceni i svoju publiku. Tako je svuda u svetu. Svoje kolege ne doživljam kao konkurenciju. Više se radujem svakoj novoj ideji i svakom novom otkriću da još neko daje doprinos našoj muzičkoj sceni.

Ko vam je najveća podrška i koji su vaši planovi za budućnost?

– Najveća podrška su mi uvek porodica i najbliži prijatelji, njihovi saveti, ljubav i strpljenje su dragoceni. Volela bih da u budućnosti nađem bolji balans između posla i privatnog života i još više vremena za ovaj drugi.

Šta publika može očekivati od vašeg nastupa na prvom Intime Jazz Fest-u u Banjaluci?

– Publika može očekivati Majamisty TriO u postavci: Ervin Malina – kontrabas, Lav Kovač -bunjevi i ja za klavirom. Radujem se jako ovom nastupu, dugo ga očekujem. Sviraćemo kombinaciju naša dva albuma Mistyland i Love. Publika svakako može da očekuje jednu netipičnu svirku, jedno putovanje kroz veoma različite priče. Uvek naglašavam da sam klasični pijanista koji sarađuje sa džez muzičarima što kreira jedan neobičan miks, prijemčiv i onima van džez zajednice.  

Gdje Vas još možemo gledati u narednom periodu?

– Naša mala turneja obuhvata Leskovac, Sofiju, Banja Luku i Novi Sad. Nakon toga nadam se da ćemo se najpre posvetiti radu na našem novom albumu a onda opet krenuti na put sa novom muzikom.

I za kraj, šta bi ste poručili našim čitaocima?

– Poručila bih im da budu otvorenih ušiju i otvorenog srca za domaće stvaraoce, da sami kao publika uvek i ubuduće daju šansu novim kreativcima. Publika je duša koncerta, ono što čini koncert kompletnim. Muzičar otvara na sceni svoju dušu i energetski krug se stvara tek onda kad sa druge strane ima ko da čuje njegovu ispovest.

Puno Vam hvala na izdvojenom vremenu.

– Hvala Vama, Aljoša 🙂

Razgovarao: Aljoša Kremenović

Leave a Comment