Ne mogu da napišem dovoljno dobrih stihova onoliko brzo koliko bend sklapa dobre rifove, kaže Mark Arm, frontmen „Mudhoney”.
Nije ga strah od toga što se o njima i još nekoliko grupa s kraja osamdesetih godina iz Sijetla, koje mnogi smatraju poslednjim pokušajem andergraunda da se probije u masovnu rok kulturu, danas snimaju retrospektivni dokumentarci, kao da su ugledna starija gospoda od kojih se više ne očekuje nikakav prevrat. Ali, ne hvata ga jeza ni od mogućnosti da pomama nostalgije koju upravo izaziva dokumentarac o Kurtu Kobejnu iz „Nirvane” vrati takozvani „grandž” u modu. Nema ni razloga za strepnju, jer „Mudhoney” se komercijalizaciji odupro i ranih devedesetih, kada su se veliki izdavači i mediji upinjali da ih pretvore u svačije mezimce.
Zbog toga ima nečega zadovoljavajućeg u tome što Arm novinarska pitanja eskivira umesto da na njih odgovara. Ostao je zajedljivac koji odbija saradnju, omalovažava počasti, poriče tuđe sumnje da bi odmah potom iz suprotnih razloga negirao sopstveni rad. Najprezriviji glas Sijetla najviše se raspriča kada treba da pohvali druge.
– Sve dok ostanemo dosledni sebi i uživamo zajedno, smatraću da starimo dostojanstveno. Tako stare i još neki bendovi sa pacifičkog severozapada: „Melvins”, „Girl Trouble”, „Dead Moon”, „Pearl Jam” i „The Sonics”. Očigledno je koje su grupe imale članove nesposobne da dostojanstveno ostare – kaže Arm, ne propuštajući priliku da još jednom gurne dublje žaoke koje je odavno zario vršnjacima izgubljenim u delirijumu života „grandž ikone”.
Ali Arm nema nameru da drugima stalno natrljava na nos to što je uspeo da se iščupa iz zavisnosti i prevaziđe potrebu za slavom. „Ne znam ima li u tome nekog naravoučenija”, odbija on da nađe višu pravdu u tome što su, od svih bendova njegove generacije sa američkog severozapada, ne računajući „Pearl Jam”, koji su neko vreme bili ljubimci medija i masa, do danas na okupu jedino oni koji se nikada nisu predali mejnstrimu: „Melvins” i „Mudhoney”.
Za period albuma „Piece of Cake”, kada su potpisali ugovor s velikim izdavačem i bili reklamirani na sva zvona, Arm kaže da bi ga pre opisao kao „izgubljene godine” nego ploče „Since We’ve Become Translucent” i „Under a Billion Suns”, mada je njih publika primila pomalo uzdržano.
– I dalje volim oba ta albuma. Zapravo, uskoro će biti ponovo objavljeni na vinilu – najavljuje Arm.
Pesmom „Touch Me, I'm Sick”, u čijim stihovima je samogađenje, telesnu i psihičku degeneraciju povezao sa ljubavlju i seksom, uz naznaku nasilne opsesivnosti, Arm je zadao intonaciju tekstopiscima sa scene Sijetla a potom i celokupnoj rok kulturi devedesetih godina. Danas, kako kaže, ne može da napiše dovoljno dobrih stihova onoliko brzo koliko bend sklapa dobre rifove, nimalo se ne mučeći, ni posle svih ovih godina prepoznatljivog zvuka, da se ne bi ponavljali.
– Mislim da sam razvio bolje uho za ono što pesme zahtevaju. Pokušavamo da malo promešamo stvari. Neke pesme naprosto mole za dve gitare, a neke ne – objašnjava Arm to što na poslednja dva albuma ređe ukršta svoju gitaru sa melodijama i frazama koje svira Stiv Tarner.
– Uvek pokušavamo da zvučimo sveže i opušteno. Ne bih rekao da se pridržavamo određenog zvuka, ali sve što uradimo jeste prepoznatljivo – navodi Arm.
politika.rs
