Intervju – Mile Kekin (Hladno Pivo)

Frontmen popularnog benda Hladno pivo, veliki borac za prava ugroženih, angažovani umetnik, po obrazovanju profesor engleskog i nemačkog jezika, nedavno je ponovo bio u žiži javnosti, zbog pesme “Ja nisam vaš”, u kojoj je upozorio na jačanje desnice u Hrvatskoj, ali i drugim zemljama regiona. Mile Kekin je ekskluzivno za Original, u jednom drugačijem intervjuu, pričao o muzici, ljubavi, opasnosti nacionalizama, turobnoj medijskoj slici Balkana, ali i o novim, obrazovanijim generacijama koje će, nada se, doći da poprave situaciju.

Razgovarala Zorica Marković

Imate one velike i male heroje, ali nisam baš sigurna kako bih podelila ko spada u koju grupu. Nekad je važno biti i heroj u malim stvarima. Cela jedna generacija, u stvari, generacije odrastaju gledajući u Mileta Kekina, frontmena Hladnog piva, kao u nekoga ko nije arhetip, a ne smatra sebe ni herojem ulice. Neobičan po mnogo toga, pa i po onome da sme da se odrekne vladajuće ideologije poručivši naciji da su “njegovi pobedili ‘45.”, ali i da napiše “nepismenima” da neće otići jer ga teraju, kao i da ćirilica mora da ima svoje mesto u životu isto koliko i u zakonu.

Bilo je interesantno dogovarati se sa Kekinom, kome sam i rekla da je neobično što je vrlo lako sve organizovano. Nije tražio pitanja unapred, nije hteo mejlom, ništa što sagovornici obično traže… Da li je to privilegija ljudi koje mrzi da daju intervjue, ili onih koji imaju slobodu govora, ili je on potpuno drugačiji čak i u tome. Bio je pomalo zbunjen pitanjem, ali i ostalim pitanjima.

“Meni je uvek draže ovako usmeno. Dok ja napišem odgovore s dva prsta (smeh)… Presporo pišem. Ponekad tražim autorizaciju, to me je naučila životna lekcija kad su mi “iščupali” u naslovu nešto što nisam rekao; to me uznemiri kao i svakog čoveka.”

 Navikli ste javnost da slobodno kažete šta imate, pa čak i kad je to totalno drugačije od tvrdog stava većine. To bi trebalo da je normalno, ali ljudi uglavnom zaziru da se javno konfrontiraju. Koliko vas to nervira?

Prvo moramo da razlikujemo slobodu govora i slobodu govora mržnje, što se danas vrlo često brka. Čini mi se da se ljudi boje da kažu šta misle jer se boje te neke reakcije “sive mase”, pri tom mislim na građane ekstremnih svetonazora. I zato se neki tihi građani sve teže i teže odlučuju da glasno uzviknu na neku nepravdu u društvu. Vrlo je zabrinjavajući pritisak na novinare, jednih od glavnih promotera slobode govora i pisanja i upozoravanja na korumpirane političare, koji bi mogli da izgube svoj posao kada odluče da napišu jedan kritički tekst. To me jako zabrinjava. Moja privilegija je što sam samostalni umetnik, nemam gazdu, nisam na plati, niko ne može da mi da otkaz, i tu situaciju ja volim da iskoristim, da kažem ono što mi je i na srcu ili na duši.

 Ali mogli biste da kalkulišete da li će se to dopasti ili ne publici. Da li je autocezura gora od cenzure?

Jeste. Pogrešno je pokušati svima ići uz dlaku i ugoditi im svojim stavovima i pesmama jer na taj način se postaje najamni radnik širokih narodnih masa, a to nije ono što je po meni definicija rokenrola. Definicija rokenrola je da promovišeš stav, svetonazor, da budeš kao onaj kamenčić u cipeli, da uvek budeš malo neugodan, a ne da se “umiljkuješ”. Svestan sam da smo se mi kao bend, provišuću svoje svetonazore, svoje antifašističke svetonazore, individualističke, antinacionalističke svetonazore… nekima zamerili, ali su nas zato neki drugi više zavoleli, pa na kraju krajeva, to može da dođe na isto. Ako je cena to što ćemo svirati u malo manjoj dvorani ili da nas neki više ne vole, to je cena koju mogu da platim za nekakvu slobodu govora.

Krenuli smo s teškim pitanjima. Ali, ta sloboda govora ima veze sa pankom, koji slavi 40 godina. Englezi obeležavaju to na neki drugačiji način, postavljajući fotografije nekadašnjih pankera s potpisom “nekad” i “danas”. Čini se da su se uklopili u neki stereotipan život i nema više ništa od tog buntovništva. Da li na kraju svi buntovnici moraju da se negde uklope u ono što se zove svakodnevni život?

Mislim da to rade i oni koji nisu bili pankeri. Što si malo stariji, drugačije razmišljaš. Više ne reaguješ tako eksplozivno kao sa 16-17 godina. Ali to ne znači da moraš da se uklopiš u nekakve mediokritetske okvire, možeš i dalje da imaš svoj stav i mišljenje i da ne plešeš onako kako masovni mediji sviraju. Normalno je da neću sad ja da nosim neku čirokanu u 45, ili da skačem sa bine, ali ne mislim da je starost automatski razlog da prestaneš da budeš “buntovan”.

 Razmišljate li nekad o tome da nove generacije nisu buntovne i nemaju razloga da budu buntovni, osim što se ponekad bore za niže školarine?

Razmišljam dosta o tome jer mi se čine da je tendencija da se ne ide protiv bunta, da režimi na vlasti ne idu više protiv bunta, nego idu protiv bilo kakvog razloga za bunt i protiv smisla za bunt. Da se širi taj jedan duh totalne apatije i to je ono što je naporaznije, čini mi se, u današnjem životu današnjih mladih. Ti si pre imao režim, nekakav komunistički, gde se znalo šta se sme i šta se ne sme, i onda si to malo “bockao”. Neprijatelj je bio tu, znao si šta si trebao da uradiš tog momenta da se taj režim malo pobuni, da kažeš da je “maršal crkao” ili tako dalje… Ljudi se bombarduju rijaliti šouovima, gluparijama, trešom… Ide se na diskreditaciju onih poštenih ljudi koji se eventualno usude nešto da kažu u tim javnim medijima, da se pošteni i nepošteni izjednače, da se stavi sve u jedan koš i da se onda izgubi razlog, motivacija za pobunu. I čini mi se da je to veći problem. Moram da kažem i za cenzuru koja je pre vladala, za komunističku ideološku cenzuru, sada velike kompanije drže u šaci i takođe mogu da ucenjuju izdavače, novinare, da ukoliko nešto napišu, da izgube prihod od reklame, i to se sve više oseća i u Hrvatskoj, recimo. Da imaš sve manje i manje novina koje su potpuno nezavisne i to mi jako smeta i veliki je problem.

 Ali, recimo tabloidizacija medija je akutno stanje…

Mislim da je u toku potpuna debilizacija. Ciljano se zatupljuje, i promoviše se antintelektualizam, antikompetencija, da se sve relativizuje, “krkani” su sada oni koji imaju glavnu reč, oni koji su ograničenih intelektualnih sposobnosti imaju mnogo više samopouzdanja i takvi se promovišu i deci kao nekakvi uspešni, poremećeni ljudi koji se svakodnevno snimaju u raznoraznim šouovima promovišu se kao uspešni ljudi, neki polugoli žene i muškarci, i to u kombinaciji sa nekakvim nacionalističkim kičem. Mislim da su to problemi sa kojim će morati da se bore ove sadašnje generacije.

 Dobro, u neko drugo vreme je bilo jedno mišljenje, jedna partija, ograničena mogućnost govora..ali opet je bilo ljudi koji su razmišljali i uspevali i bez interneta da dolaze do drugačijeg od onoga što im se servira? Da li je apatija učinila da ljudi danas samo razmišljaju kako da odu gde će bolje živeti?

Najlepša stvar koja se dogodila Hrvatskoj u poslednjih nekoliko godina unazad je ulazak u EU. A znaš šta je najveća stvar? Što ljudi zahvaljujući tome imaju lakšu mogućnost da odu iz iste države… To je totalni paradoks – šta je u tome lepo ako je jedina prednost koju je tvoja domovina tebi omogućila to da odeš iz te iste domovine. To je jedno, a drugo je da li je pre bilo bolje jer su stvari bile profilisanije, jer nije bilo takvog neukusa… Jeste, ali ja nisam čovek koji će previše braniti taj komunizam jer komunizam je pripremio teren za sve one strahote koje su se dogodile devedesetih godina. To nepreispitivanje autoriteta, kult ličnosti, “drug Tito” – to je sve pripremilo teren za nacionalitičke vođe dvedesetih godina, ljudi su se samo prebacili sa jednog na drugi kult ličnosti, sa komunizma na nacionalizam i nastavili dalje isto razmišljati kao i pre. Zato i ne volim ni previše da ulepšavam tu Jugoslaviju, kao neki danas što rade. Mislim da očigledno s tom državom nešto nije valjalo kad su devedesete bile tako krvave. Moji su roditelji još za vreme te države otišli trbuhom za kruhom i to nije bila država u kojoj si nešto mogao da postigneš a da ne odeš u Nemačku ili druge zemlje.

 Da li ste zato postali “buntovnik”, da upotrebim taj kliše? Negde ste rekli da ste u Nemačkoj bili stranac, a onda kad ste se vratili ovde opet ste bili stranac.

Ta pozicija večitog autsajdera je nešto što je uticalo na moj svetonazor, na to što sam na počecima odabrao pank rok a ne etno muziku…(smeh) Puno tih stvari je uticalo na to, ali biti stalno negde stranac definitivno pomaže nekakvom rokerskom psihonazoru.

 Kad ste već pomenuli “Maršala”, razgovaramo 25. maja, na Titov rođendan…Da li verujete da klincima treba objašnjavati nešto o toj bivšoj velikoj zemlji, mogu li oni da razumeju?

Bilo bi strašno da ne znaju šta se događalo u ovoj državi, šta se to zbivalo u ovoj državi pre četrdeset-pedeset godina, da to ne uče u školi, a da uče, recimo, koja je bitka bila 1456. u Sisku. Mislim da se u školama pokušava što manje o tome reći, i da to moramo mi roditelji možda da odradimo. Moji su klinci još mali, ali za par godina ću morati da objašnjavam i ko je bio taj Tito i ko je bio taj maršal i koje su se bitke vodile, i što se događalo devedesetih…

 Možda tada i neće više biti važno…

Da, možda ćemo tada živeti u okolini Toronta.

 Vi ste profesor nemačkog i engleskog. Da li profesor uvek ostaje profesor, pa čak i na sceni?

Ne daj bože. To ne bih voleo. Kao što ne bih voleo da me ljudi doživljavaju kao parketara ili vozača autobusa, na primer. Mislim da to može da se ostavi po strani, na bini sam mnogo ranije postao frontmen Hladnog piva nego što sam postao profesor nemačkog i engleskog.

 Ali kad pričamo o obrazovanju..misleći ljudi stvaraju se kroz obrazovanje. Koliko je ono devalvirano?

Pozicija učitelja ili učiteljice je ekonomski totalno devalvirana, a samim tim i statusna. Pre je učitelj, pored doktora i popa, bio treći po značaju u selu. Kada autolimar počne da zarađuje duplo više od učitelja, onda… A da ne govorim o parlamentarnim poslanicima koji mlate praznu slamu, ne dolaze na posao… Sve se to malo poremetilo. Možda je to i jedan od razloga zbog čega sam počeo da se bavim muzikom, što sam ostao kod muzike i em je veći gušt, em bolje zarađujem od sviranja nego od predavanja po školama.

 I sami ste rekli da je muzika neka vrsta i bunta i bekstva, da mlad čovek traži utočište, prvo se okrene muzici kad se ne snađe u svetu oko sebe…Da li muzika i danas ima istu ulogu, posebno kad je lako dostupna i sve je na jedan “klik”?

Muzika ima taj prelepi aspekt da ti daje osećaj da nisi sam, da u svetu ima ljudi koji osećaju i razmišljaju kao ti i to je njena najveća snaga. Pogotovo ako je to još rečeno na maternjem jeziku. Možda je ona sad potrebnija nego ikad. Muzika ima tu moć da ti popravi dan, pogotovo ako zapadneš u stanje malodušnosti, apatije izazvanog preteranim konzumiranjem gluparija na televiziji…

 Jeste li zadovoljni muzičkom scenom na prostorima exJu?

Mislim da, u ovoj situaciji, muzika ima veći značaj nego ikada. U toj besparici i apatiji, ljudi doživljavaju katarzične koncerte. Nama se događa da na koncertima ima jako mnogo starijih ljudi, koji dođu i zasuze im oči na nekim pesmama. Mislim da muzička scena ima jako puno dobrih bendova i izvođača, i tvrdim da u tome ne oskudevamo kao u drugim stvarima.

 Kad mislite da će se ljudi zasititi tih “gluparija” koje ste pominjali? Može li to bez ozbiljnog menjajna društva?

Mislim da može, ali ne možemo sami od sebe. Za to je potreban društveni konsenzus, sposobni političari, nažalost. Da opet počnemo da vrednujemo sposobne, da ih postavimo na ključna mesta i da kroz obrazovanje – ključ je uvek u obrazovanju – recimo, uvedemo predmet, kao što sad klinci od prvog razreda imaju tu veronauku, nekakvu građansku kulturu, ako tako hoćete. Da od prvog razreda uče deca kako se manipuliše kroz naslove tipa “kliknite ovde i nećete verovati šta će se dogoditi”, kako se seksom služi u medijima, kako se dolazi do klikova, kako se dolazi do “lajkanja”, kako da razlikuju dobro od loših medijskih sadržaja, kao što razlikujemo lošu hranu od zdrave… Tu ima dovoljno materijala da se stvori jedna nova generacija kritičnih ljudi koji će onda na duže staze da poprave našu situaciju. Mi smo prestari, naša generacija nije naučila. Mi smo u novom dobu i nismo se još snašli. Treba ih učiti od malih nogu kako se ponašati i razmišljati u ovom digitalnom dobu.

 Ko su uzori danas u digitalnom dobu?

Uvek će postojati žudnja za uzorima. Klinci sad imaju pogrešne uzore, vode se isključivo tim materijalističkim odlikama. Uzor je neko kome jako dobro ide, od bogatih fudbalera do bogatih pevaljki, polukriminalaca, takozvanih kontroverznih biznismena. Ja ne znam ko su im uzori, meni su većinom bili iz sveta muzike, književnosti nešto manje. Ali, mislim da se to može popraviti. Ne smemo da odustanemo od mladih, ali mislim da prvenstveno krenemo od obrazovanja.

 Kako se ne odustaje?

Pa… Nastaviti dalje sa borbom. Ovo podneblje je idealno za pisanje angažovanih pesama, pogotovo u hip-hopu vidim jako puno talentovanih, od Marčela, do TBF, do Dječaka, očigledno ima mnogo tih koji promišljaju kad pišu i koji žele da nešto kažu i da promovišu nekakav zdrav pogled na svet. I verujem da ta poruka dopire do ljudi i da će imati nekakvog odjeka.

 Da li to znači da dok vi, muzičari, glumci, umetnici…ne odustajete, neće ni ostali odustati jer neko treba da “povuče nogu”?

Ja ne mogu da odustanem, ne znam kako odustati… Kako odustati – pretvarati se da to ne postoji… Ja to ne radim isključivo da bih menjao društvo, da bih ga poboljšavao, već iz sebičnih razloga – da bih ostao normalan… Ovo pisanje pesama, sviranja, jedna je vrsta samoisceljenja, to je jedini razlog zašto to radim. Nema baš mnogo bivših muzičara. Kad si jednom muzičar, onda ćeš to ostati do kraja života i teško je odustati.

 Jeste li ostali normalni i koliko?

U kombinaciji sa psihoterapijom i dobrim društvom i tu i tamo nekom pivom… Sasvim dobro funkcionišem.

 Vi ste prilično društveno aktivni u zaštiti žena od nasilja, a ova 2016. je rekordna po broju nasilnih smrti žena. Da li je poplava takve crne hronike dokaz da je sve gori odnos prema ženama, ili je samo sve isplivalo na površinu?

Mislim da se mnogo više piše o tome i više se žena obraća za pomoć kad shvati da živi s nasilnikom, a s druge strane i jako loša ekonomska situacija je kriva. Kažu da je to najčešći uzrok svađe kod bračnih partnera, a i ta kombinacija sa mačističkom kulturom, sa nekakvim neokonzervativnim društvenim trendovima, žena je stavljena u vrlo nezahvalnu poziciju. Plus kombinacija alkohola, rakije i osećaja ekonomske nesigurnosti donelo sve što se događa u nasilju prema ženama.

 Ali, kada bi vam sada deca rekla da žele da odu, doduše još su mali, ali da su malo stariji, da li biste pokušali da ih sprečite? Vi sami ste sa 15 godina ostali ovde dok su vaši otišli u Nemačku.

Ja se ipak nadam da se se situacija do tada popraviti, da će se dozvati pameti, ali ako ne onda neće oni meni morati da govore da žele da idu, nego ću ih ja poterati da idu negde gde mogu da se realizuju. Ali se nadam da ćemo živeti u istoj državi, ako ništa drugo. Nikada ne bih sprečavao svoju decu da ostvare svoje snove samo zato što želim da budu pored mene, mislim da je to loše roditeljstvo.

 A da li je onda ludost ili hrabrost ostajati u zemljama ovako slabe ekonomije?

Mislim da je ekonomija samo jedan od faktora sreće. Mislim da čovek može da bude srećan i ovde, i da može da bude nesrećan sa puno boljom platom u Švedskoj. Nije ekonomija nikakav ključ sreće, tako da nikad nije ludost ostati negde. Mislim da je ludost živeti negde gde si nesrećan, da je ludost patiti se trideset godina u inostranstvu kao neki gastarbajter, patiti se tamo i sanjati povratak kao nekad u Jugoslaviju, sada u Hrvatsku ili Srbiju ili već gde, i onda umreti nesrećan u tuđini, kao što su tako moji starci živeli. Nije to baš nekakva sreća.

 A šta biste voleli da vaša deca ne dožive, koje vaše greške da ne ponove?

Ne bih voleo da se ikada više ovde zapuca. Ne bih mogao da podnesem da moja deca to proživljavaju, a i ja bih se spakovao jer više ne bih mogao da ispratim tu ratnu histeriju. Jednom je bilo dovoljno i više nikad to ne bih mogao da proživim.

 Pripremate neki novi “bunt”, tj. album?

Imamo nekoliko spremnih pesama, izbacili smo i novi spot za numeru “Dibidus”. Radimo punom parom, ovog leta ćemo svirati i u Srbiji i u Bosni, prvi put sviramo i u Temišvaru u Rumuniji. Nisam pesimista, ali hteo bih više da pevam o ljubavnim stvarima, i malo da se odmorim od tih “bunt” stvari, tih teških društveno-politički angažovanih tema, i zato smo izbacili malo neopterećujući singl koji nije angažovan. Moramo da se odmorimo malo i od toga i od te teme. Život se sastoji od hiljadu tema i hiljadu boja, a ne samo od ekonomije i migracija.

 Ljubavne teme su nešto što odavno nije zapalilo region?

Čini mi se da su dobre ljubavne pesme pale u drugi plan, ako ne i treći. Kao da je teže otpevati, kao da nemaju hit potencijal…Ne znam zašto je to tako, ali je istina. Ne sećam se neke rokenrol pesme da je skoro bila nekakav regionalni hit. Ali, ja ću vratiti ljubav opet u diskoteke! Hladno pivo vraća hladno pivo u diskoteke! (smeh)

 A možda na Tašmajdan… Znate da je renoviran i otvoren za koncerte?

Znam! Čuo sam, pre nekoliko meseci smo se raspitivali za taj prostor i rekli su nam da je u renoviranju i da se ne zna kad će, i onda smo pre nekoliko nedelja saznali da se tamo opet svira, i ko zna, možda se vidimo tamo sledeće godine… Ili i ranije. Eto nas.

nedeljnik.rs