Intervju – Širli Menson

Kada je producent čuvenog Nirvaninog albuma „Nevermind” Buč Vig želeo da pobegne od grandža, rešio je da oformi bend malo drugačije muzičke orijentacije, nazvavši ga „Garbidž”. Vigu, Djuku Eriksonu i Stivu Markeru vrlo brzo pridružila se eksplozivna Škotlanđanka Širli Menson, bez mnogo muzičkog iskustva, ali rezultat je bio zapanjujući. Debi album „Garbage”, sa hit singlovima „Stupid Girl” i „Only Happy When It Rains”, dostigao je dupli platinasti tiraž. Usledila su još tri studijska albuma, naslovna numera za 19. film o Bondu – „Svet nije dovoljan”, ali već 2005. svega im je bilo dosta. I posle samonametnute sedmogodišnje pauze, članovi sastava „Garbidž” ponovo su se okupili 2012. snimivši povratnički album „Not Your Kind of People”, a nedavno su završili novo izdanje.

Pre nego što su 2005. odlučili da naprave pauzu, „Garbidž” su svirali na „Egzitu”. Širli se i danas, posle 11 godina, odlično seća svirke na Petrovaradinskoj tvrđavi, kojoj je prethodila oluja:– Trebalo je da izađemo na scenu baš kada je krenulo nevreme, i sećam se da su promoteri insistirali da čekamo i na kraju smo izašli na binu u dva ujutru (smeh). A publika je bila neverovatna. Mislili smo da niko neće ostati, jer je kiša nemilosrdno padala, a publika je pevala, bila je sjajna. Bio je to zaista koncert za pamćenje – kaže Širli. A na pitanje da li bi ponovo došli u Srbiju, odgovara:– Naravno, ali sve je na promoterima.

Album „Strange Little Birds” biće objavljen 10. juna, a biće dostupan i kod nas, zahvaljujući „Lempšejd mediji”. Novu ploču naslovili su „Čudne male ptice”, kako objašnjava Širli Menson, zato što se često oni osećaju baš tako:

– A čini mi se i da mi, kao čovečanstvo, gledamo jedni druge kao čudne male ptice, uz sumnju, nerazumevanje. Iako svi želimo iste stvari, jedni druge posmatramo kroz čudan objektiv – priča Širli u razgovoru za „Politiku” i dodaje da ovaj album, kao i prethodni, objavljuju za svoju etiketu „Stanvoljum rekords”, koju su osnovali posle sukoba sa diskografskim gigantom „Vornerom”.

– Kako rasteš kao umetnik dva su moguća puta: ili da se prilagodiš i lepo slažeš sa svojim izdavačem ili se pobuniš. Isuviše nam je stalo do sopstvenog mišljenja i odbili smo da se promenimo kako bismo udovoljili nekome. Izdavač je želeo da promenimo zvuk kako bismo se uklopili u dominantni muzički pejzaž, a sve kako bi oni zaradili još novca. Usledili su nebrojeni konflikti i na kraju smo se rastali. Suočili smo se sa izborom: da li da se vratimo u sistem ili da krenemo svojim putem. I shvatili smo da je najbolje za nas ako smo nezavisni – ističe Širli.

Koja je razlika kada je bend „osuđen” na sebe i kada mu veliki izdavač „čuva leđa”?

Sada smo mi ti koji postavljamo pravila igre, kao i očekivanja, a ne pohlepna korporativna etiketa. Njihov jedini interes jeste da uvećaju svoj profit, a mi tako ne gledamo na svoju umetnost. Naravno da želimo da prodajemo ploče, i da ljudi dolaze na naše koncerte, ali ne po cenu moralnosti.

Koliko je ta nezavisnost uticala na muziku?

Interesantno pitanje, ali sada smo napravili prilično drugačiju ploču. Ne znam da li to ima veze sa činjenicom da smo u situaciji da napravimo kakvu god ploču želimo i nikome ne moramo da polažemo račune. Ali mi to, posle 21 godine karijere, deluje kao pravi trijumf.

Kako to da ne možete da zamislite da će vaš novi album biti puštan na radiju?

Valjda zato što nas već deset godina uče da niko ne želi da sluša gitare. A gitare su dominantne na celoj ploči. Na američkim radio-stanicama, nažalost, više ih ne čujemo.

Koliko god da se divila Prinsu i Lemiju Kilmisteru, i koliko god da je Dejvid Bouvi uticao na Širli, priznaje da je pomalo iritira „poplava” patnje za preminulim umetnicima:

– Ako su ih svi toliko voleli i divili im se, zašto nisu puštali njihove pesme na radiju? Simptomatično za današnju kulturu jeste da smo fokusirani samo na mlade i da dobijaju svu medijsku pažnju. A mnogi pravi umetnici su ostavljeni da „vise” u zaboravu dok ne umru. I onda odjednom svi se bave njihovim delima, vrlinama… Frustrira me to. Mladi su divni, treba da ih ohrabrujemo, ali moramo kao istinsku vrednost da čuvamo i muzičke velikane, koju imaju mnogo toga interesantnog da kažu. Izgleda da kada napuniš 30 godina spreman si za kantu za đubre.

Ne prija vam muzika koja dominira na radio-stanicama?

Uvek mogu da pronađem nešto što volim, ali nažalost sve što čujem na radiju zvuči strašno slično. Sve je generisano, „moderno”. Iako ima umetnika, kojima se divim, poput Bijonse i Rijane, kada uključim radio ne mogu da provalim ko je ko, i ko peva. Kao da više nema vokala koji se izdvajaju.

Introspekcija, filozofsko poimanje ljubavi, istraživanje emocija i ranjivosti „boje” liriku albuma. Kako ste, kao neko ko sebe naziva agresivnom osobom, pronašli tu osećajnu stranu?

Za ranjivom stranom sam posegla, jer danas ljudi nažalost postaju animirana verzija sebe. Žudim da vidim ljudske mane, strahove, slom srca. Jer, to je ono što nas, ljudska bića, čini interesantnim. Želeli smo da napravimo ploču koja je autentična. Opet se vraćam na radio – kao da slušate mašine, a ne ljudska bića. A mi smo želeli da dočaramo kako kuca ljudsko srce.

Prošle godine proslavili ste 20 godina od izlaska debi albuma „Garbage”. Uspeh te ploče vas je zatekao?

Ma bila sam šokirana. Ni danas mi nije jasno kako se to desilo. I dalje ne verujem da neko želi da nas sluša, da kupuje naše ploče. Ali, uživam u podatku da trajemo 21 godinu. Neverovatna privilegija!

politika.rs