Frontmen, osnivač i pokretačka snaga novosadskog benda zanimljivog ali čudnog imena Josip A Lisac, Vedran Ferizović, u poslednje vreme je prilično aktivan. Bend je nastupio na Trgu Republike za Novu godinu, a pripremaju i novi album. “Mislim da je ovo bila kruna prethodnog rada od neka dva meseca. Svirali smo skoro svaki vikend, a to nam se nije desilo odavno. Imali smo dosta veliku svirku na maskenbalu u KST-u, a uspešnu 2016. godinu završili smo svirkom na Trgu. Cela ta priča oko rock'n'roll bine na dočeku je stvarno pozitivna i super je što se desilo uopšte”, kaže Vedran na početku razgovora za Oradio.
Razgovarao: Jovan Marjanović
Šta bi mogao da izdvojiš iz prethodnog rada benda?
Do sada smo izdali pet albuma i dva EP-a, odnosno, to je još jedan album za koji nismo imali para da ga izdamo pa smo ga podelili. Trenutno je aktuelan novi album koji je snimljen, ali još uvek pregovaramo sa nekim izdavačima. Ne bih voleo da to ostane samo na netu, nego da neko uradi i ozbiljniju promociju albuma. Puno ljudi se promenilo, valjda je to normalno, ako hoćeš da bend opstane moraš da tražiš nove članove. Nas je mnogo, ima nas šest, sedam, pa čak i osmoro u bendu, napuštamo se pa se vraćamo, tako to ide. U početku sam se ljutio na ljude kad odu iz benda, delovalo mi je to kao napuštanje, “nismo dobri” ako neko ode, ali shvatio sam da je to normalno. Svako ide nekim svojim putem, dovedeš nekog drugog i nastaviš sa radom. Sad imamo sjajnu ekipu, novog klavijaturistu, duvači su nam se ustalili, dok smo nas četvorica ostalih zajedno već četiri godine. Ne volim to da izdvajam, ali desila se neka dobra energija u ovom periodu benda.
Da li je problem kada imaš priznate, stabilne muzičare iza sebe, ali koji često “tezgare” i traženi su?
Mislim da ne bih mogao da sviram sa svakim i po svaku cenu. Zaista postajemo pravi bend, jer, u početku sam ja pravio sve pesme, a sada su na albumu koji treba da se pojavi moje samo četiri kompozicije, ostalo smo nekako zajednički napravili, svako je po nešto dodao i doprineo. Kritikujemo jedan drugog, a tu je i Pik (Dragan Alimpijević, producent) koji nas na kraju sve postroji, bio je i sad na svirci, svakom kaže ko je dobar a ko loš (smeh). Svako ko dođe u bend i hoće da radi, ako i nije dobar – biće. Ipak ne bih mogao lako da zamenim Gumenog i Zeku, ako bi oni otišli, bili bismo na direktnoj pauzi. Što se tiče muzičara koji tezgare, iako ja to ne bih nikad radio, mogu da razumem da neko to hoće ili mora, dogovor je takav da ko prvi zakaže svirku ima prednost. Mora se brzo zakazivati i mnogo raditi.
Ti ne tezgariš, ali puno nastupaš. Uz matični bend imaš i svoj muzički “alter ego” Vedran Ferizović Trio. Zašto?
Ja sam neka stara škola kantautora, svaki dan nešto pišem. Nije to sve dobro, naravno, ali jedini sudija sam ja. Imam sa bendom sedam albuma, to je jako puno, ali meni je to, s druge strane i jako malo. Ko zna do kada će me to držati, do kada će trajati ta energija, možda će se sutra ugasiti…
Šta te insipiriše iz običnog života da pišeš, kako podeliš šta će svirati bend a šta trio?
U suštini nema velike razlike. I kad sviram u triju, sviram dosta toga iz repertoara benda. Sviramo više neke balade, a često se dešava da neku pesmu napišem za trio, pa ispadne da super “legne” za ceo band. Nema pravila. Imam sad još jedan projektić, sa Zolijem (Šimon) bubnjarem iz benda Grate. Hoćemo da napravimo “ska” album, dva akorda, ja sviram bas. Moram brzo da radim, imam u ladicama gomilu projekata i ideja koje spavaju a možda se neći nikad ni pojaviti.
Čime se inače baviš osim svirkama?
Profesor sam gitare u Muzičkoj školi “Isidor Bajić”, predajem klincima, ali ja na to gledam malo drugačije. Meni je posao ovo sa bendom, posao je ono čime se baviš, ne mora iskuljučivo biti ono za šta si plaćen. Naravno, ja volim taj svoj rad s decom, ali mnogo više vremena i energije posvećujem ovom delu sa bendovima. Razlog je možda i u tome što nemamo menadžera, pa sa je bavim i time mada nisam baš tome vičan. Internet mi je slabija strana, bilo bi super da nas uzme neki sposoban menadžer.
Koliko ti je doprineo, a koliko odmogao sam naziv benda Josip A Lisac?
Sve je nastalo prema nekom vicu koji je davno bio ispričan. Sad bih ja to promenio, međutim glupo je da posle toliko izdanja menjamo ime. Forsiram da nastupamo pod skraćenim imenom JAL, ali onaj ko nas voli i shvata to zezanje stavlja nas pod punim imenom. Desilo nam se da u Zagreb na koncert dođe Massimo Savić, pa onda bude problema (smeh), ili Zdenka Kovačiček. Užas (smeh).
Gde vidiš sebe, a gde bend u budućnosti?
JAL ide svojim putem, postoje oni bendovi koji brzo dolaze, ali i brzo i odlaze. Pre ili kasnije moraju da popune stepenice koje su preskočili, niko nije postao popularan preko noći, onda se gasiš brzo. Mislim da je bitno da se izdrži. Baš sam nedavno pričao sa Atheistima i oni kažu, ako izdržite ženidbe i decu i opstanete onda ostajete zajedno, garant. Voleo bih da makar okosnica benda ostane, ove ostale ćemo vući, a ja bih naravno prešao odmah da radim nove albume. Publika koja nas sluša već je navikla na to da često izdajemo nove pesme i albume. Dokle god budem imao šta da kažem snimaću nove pesme, neću non stop gurati stare.
Šta privatno slušaš?
U zadnje vreme slušam Moondog, to je jedan tip tako bradat kao i ja, čudna muzika, kantautor, zanimljiva muzika. A nije neko foliranje… Slušam dosta i jazz. Volim, ne sve, ali počeo sam da shvatam, zanima me kako to rade džezeri, ne bih mogao da sviram tu muziku ali počeo sam da razumem.
A čime bi se bavio da nisi muzičar?
Mmmmm (smeh), čekaj da razmislim. Kad bih baš morao nešto da radim, da izdržavam porodicu, mislim da bih verovatno išao na gradilište. Sigurno ne bih tezgario, to ne bih mogao da radim, ali to je opet muzika. Da moram, kontam da bi to bili neki nadničarski poslovi, fabrika, gradilište, tu se dešava mnogo ljudskih stvari, mnogo više nego u nekim drugim poslovima, mislim da su tu mnogo iskreniji pogledi. Parizer i pivo i sva ta dešavanja… (smeh).
oradio.rs
