“Hoću da pozovem Sarajlije da dođu u ‘Slogu’, na koncert ‘Škrtica’, 31. marta. Da svi doživimo jedno emotivno, energično spajanje. Da ljudi čuju o čemu se radi. Znači, da svima nama bude drago. I lepo. Bar za trenutak u ovom ružnome svetu“
Razgovarao: Dino Bajramović
Nedavno je beogradska supergrupa „Škrtice“ objavila svoj prvi superalbum, koji se zove isto kao i bend.
Predvodi ih Zoran Kostić Cane, pjevač, tekstopisac i osnivač legendarnih beogradskih «Partibrejkersa», koji su trenutno na „bolovanju„.
Osim njega, u bendu su još i Kole iz „Velikog prezira“ i Boris iz „Jarbola“ na gitarama, te Danilo i Boško iz „Straight Mickey and The Boyza“ na bubnjevima i basu. I svi su iz Beograda.
„Škrtice“ će svoj album koncertno promovisati i u Sarajevu, 31. marta, u „Slogi„. Da, dobar povod za intervju sa Canetom, koji se nije završio samo na „Škrticama„…
Novinari se uporno trude smjestiti “Škrtice“ u neku od ladica. Pa onda nekako dođu do simbioze sedam žanrova. Je li vrijeme da se prestanu truditi? Odmah da kažem da ja nisam ni pokušavao…
Ovo nije nikakav B projekat. Ovo nije nikakva uzaludna improvizacija. “Škrtice“ su ozbiljna organizacija. To je određena svirka, a u toj svirci ima svega, svih uticaja koje donose ljudi koji sviraju u tim “Škrticama“: psihodelije, hard rocka, eksperimentalnog jazza, rock and roll, soul muzike…
A najlepše je što ja uživam u svemu tome. Najlepše je što ja mogu da se opustim i ne moram ništa da pričam. Mogu da unapredim svoj izraz. I sve uvek dolazi u svoje vreme, tako i “Škrtice“, ni prerano i prekasno, mada neko kaže da su mogle i ranije da dođu.
Radi se o tome da je mnogo lepo biti sa tim ljudima.
Verovali ili ne, dragi čitaoci, mi spremamo drugu ploču, koja će da bude toliko lirična, toliko lepa, toliko ljubavna… Ma, stari pevač u novom ruhu.
Baš kao i u “Partibrejkersima“, i za “Škrtice“ pišete tekstove. Jesu li to, zapravo, dvije polovine mozga u tematskom opusu?
Ne, ne, ali znaš kako… Kad pišem tekst za “Brejkerse“, ja uvek moram da imam Antona (solo gitarista, op.a.) na pameti.
Da li će njemu sve to da se skocka? Zajedno sviramo 34, 35 godina, to ti je kao mustra za pravljenje nečeg.
A pesme za “Škrtice“ su jako ličnije u odnosu na pesme koje pišem za “Brejkerse“. Kapiraš? “Brejkersi“ su mit, “Brejkersi“ su najveći bend ikada nastao, plod igre slučaja.
Uz Antona ste, dakle, već više od trideset godina. Pričini li Vam se ponekad njegov lik kada ste na bini sa “Škrticama“?
Ne pričiniJ Gitaristi “Škrtica“, Boris i Kole znaju da mi pogode emociju. To je stara fora: pevaču gađaj emociju, gađaj ga u žicu! Najvažnije stvari u jednom bendu su bubnjar i pevač, a ovo sve ostalo je pride.
Mislim da će “Škrtice“ udahnuti neki novi život i “Brejkersima“, donećemo im neki novi kvalitet. Ja sam to morao da uradim da ne bih umro! Kreativno. Da ne bih morao sebe da prerađujem i imitiram.
Moje srce ja zavapilo za slobodom. A i Anton snima svoju novu ploču. Jako mi je drago sve to. Neka svako radi i neka pokaže nešto svoje. Muzičari se druže.
Znaš kako je tužno kad je neko živ a mrtav! Nema ništa tužnije od toga.
A da li su “Škrtice“ možda oformljene da bi, barem Vama, lično, bile kao kvalitetan desert nakon kvalitetnog ručka? U ovom slučaju, “Partibrejkersi“ su kvalitetan ručak…
To i jeste napravljeno da se ne upoređuje. To ti je isto kao kad bi između dva Caneta trebao otkriti koji je kineski Cane. Otkrijte koji je pravi a koji kineski. Nije to…
A da li ste zadovoljni prijemom publike u regiji, s obzirom da su mnogi očekivali “Paritbrejkerse“ u nekom novom, ili sa nekim novim aranžmanima?
Oni koju su bili na našim dosadašnjim koncertima su oduševljeni! Kako da ti kažem… Nema onog pukog obožavanja – ej, Cane, majstore, legendo, znaš, i tih trivijalnosti i gluposti. Nema!
To je jedna simbioza, harmonija, svi su zajedno. Znači, svi ulazimo u tu muziku. Isto kao i kod “Brejkersa“. Ja dajem sve od sebe i to je – to! Ali “Škrtice“ nisu napravljene da bih ja sad tu nešto nadomestio, ili da bih se nešto upoređivao i pokazivao se boljim ili gorim.
Čudna je ta identifikacija, čudno je to kako predstaviti ovaj bend. Može Cane i “Škrtice“, ali na plakatu piše samo: “Škrtice“. Ja sam samo peti deo jedne celine. Imam punu slobodu, imam drugačije stvari.
Kakvo je danas vrijeme za rock and roll?
Da ti kažem, je l’ znaš zašto je propalo sve? Zbog izdavaštva i novinarstva. Mislim, ostali su bendovi i muzika, ali infrastruktura oko rock and rolla je propala. Nestala. Pitanje je da li je nje ikad i bilo.
Nije to sad priča narodnjaci i to… Pa, brate, neka svako, bre, sluša šta hoće. Muzika se ne predstavlja sama od sebe. Ne, treba se pripremiti teren, da ona izađe na stage i da sve od sebe.
Ovo je idi mi, dođi mi. Tehnologija jeste jednako desna logika – desnologija. Živimo u vreme tesnog knapa. Gro ljudi živi kao one Pepeljugine, nazovi, sestre koje guraju nožurdače u njenu cipelicu. Hoće da budu nešto drugo od onoga što jesu.
Zamenjene uloge, ispravljanje vijuga, furanje tih informacija neviđenom brzinom. Mi ne možemo da svarimo ono što nam se daje. Postajemo mehanička bića. Nema radnog staža, brate. Nego ideš na ugovor. A s kim potpisuješ ugovor, a? Sa šejtanom ili đavlom.
Da smo svi slušali “Partibrejkerse“ i slične bendove rata ne bi bilo. No, i danas je turbulentno u regiji. Ima li rock and roll snage da sačuva ono malo ljubavi koja postoji među nama?
Ma, kako da ima? “Mir, brate, mir“. Ko je to čuo? Ti, ja i niko više. Možda još neko, od naših, negde…
Projekat “Rimtutituki“ i pjesma “Mir, brate, mir“ i danas su aktuelni. Kako to da još uvijek nismo došli pameti?
Sva tajna je u ljudskoj prirodi. U našoj horizontali. A moraš da imaš vertikalu. Onoga što nema na zemlji puna su nebesa. Neće ljudi da razmišljaju, oprani su mozgovi. Ovo što sam ti pričao o ispravljanju vijuga i furanju tih informacija…
Mi ne možemo da svarimo dobijeno. Uvećava se naš bes. Svega nam treba više, a puno toga imamo.Vidiš li debalans u odnosu muško-žensko? Žene postale muškarci, muškarci postali žene. Jadna ta naša dečica.
Neće “Mir, brate, mir“, oni te samo vulgarizuju, misle da si neka budala koja će nositi cvetić. Ljudi osećaju potrebu da se ubijaju, lakše im je nego da razmišljaju. Lakše im je.
Ljudi svugde teško žive, zato što nisu vlasnici svojih života. Sve je lova. Nema veze da l’ si ti musliman, a ja Srbin. Ne, samo lova, druže. Da li ti imaš aluminijumske prozore ili ne znam šta, pa ja da dođem da ti opljačkam kuću, ili da li se tebi sviđa moja žena…
O tome se radi. Sve je otimačina. Kao i od prvih dana. Seti se kad smo bili u pećini. Znaš kako je bilo? Ono, kao, ona ima bolju pećinu, manje vlage, više svetla. Ili, lepša mu je mahovina, ima više dobrog krzna. Sve je lova. Ljudi se ubijaju jer ne znaju da žive.
Kad već spomenuh rat, pomislite li ikada na onaj 3. i 4. april 1992., kada ste bili posljednji bend koji je prije rata svirao u Sarajevu?
Mi nismo samo u Sarajevu bili poslednji. Mi smo bili posljednji i u Hrvatskoj. Mi smo otišli u Hrvatsku kad se već rokalo. Svirali smo, bre, neću da spominjem, na nekom nebuloznom mestu. Onda smo prvi iz Srbije svirali u Hrvatskoj posle rata.
Pa smo i u tu Sloveniju otišli među prvima, kad se sve završilo. Jadni ljudi, ma koje vere bili. Čovek je čovek. A ljudi se kriju iza geografskih pojmova. Bosna ili Hercegovina, Srbija ili Hrvatska. Nisu geografski pojmovi ništa uradili, nego je uradio neko ko ima ime i prezime. Ali se krije iza geografskog pojma.
Pitanje kolektivne krivice, pitanje ovo, pitanje ono… Ne. To je sve namontirano. I zato se stalno događa isti taj doček prokletstva. Sve isto. Opet rat. Opet tenzije. Čovek sve gore živi.
Misli da će nacijom da dobije nešto. Vara se.
Kako je Vama živjeti u Srbiji pod Vučićem?
Nije stvar u Vučiću, on je definisan. Nije frka u Bakiru, on je takav kakav jeste, definisan. Nego je frka u drugoj strani, koja se predstavlja da je nešto, a ne postoji. Opozicija… Svi su oni u svojim solo partijama, ega, sujete, taštine i sve to.
Za sve ovo što se dešava u Srbiji kriva je “Demokračna“ stranka, koja je bila na vlasti. Znači, krivi su ljudi kojima smo mi dovodili ljude na mitinge. Jer oni nisu mogli da skupe ni nekih stotinu izgubljenih ljudi.
Čoveče, moji su, bre, drugovi, da ne kažem rasuti po celom svetu, umrli zbog toga. I ništa nismo dobili. Čim se konstituisala vlast šutnuli su nas kao smrdljiv sir. Oni nemaju poštovanja prema nama.
Vidim kako se obraćaju prema meni. Ne želim da me iko potcenjuje. Ja sam čovek. Čovek koji traži šansu da preživi. I da, pritom, ostane čovek.
Ma, dosta o tome. Hoću da pozovem Sarajlije da dođu u “Slogu“, na koncert “Škrtica“, 31. marta. Da svi doživimo jedno emotivno, energično spajanje. Da ljudi čuju o čemu se radi. Znači, da svima nama bude drago. I lepo. Bar za trenutak u ovom ružnome svetu.
slobodna-bosna.ba
