Izveštaj | Laibach u Beogradu – Nema Bogova. Nema pravila.

• Koncert: LAIBACH (4. decembar 2019.)
• Lokacija: Kombank Dvorana, Beograd 
• Organizacija: Balkan Art Collaboration
• Posećenost: 1400 ljudi (rasprodat kapacitet sedećih mesta)

Posle petogodišnje pauze i turneje po svetu, na kojoj je jedna od najvažnijih stranica u novijoj istoriji benda ispisana nastupom u Severnoj Koreji, sastav Laibach je na mapi ucrtao i Beograd, najavljujući do sada sasvim drugačiji nastup od onih koje smo do sada u Srbiji imali prilike da posetimo. Poznato je svim fanovima da nema ustaljenih pravila i standarda koji bi se unapred mogli očekivati od slovenačkog sastava,  a da će tako biti i ovog puta nagoveštavala je i sama lokacija događaja. Velika sala Kombank dvorane, koja je idejno zamišljena za scenske i filmske spektakle – u kojoj postoje samo mesta za sedenje – činila bi se možda kao pogrešno mesto za nastup ovog sastava. Međutim, svako ko dobro poznaje Laibach i njihovo delo, nestrpljivo i željno je iščekivao koncert na kome je po prvi put imao prilike da ih vidi na pozornici, umesto na bini.

Posle polučasovnog kašnjenja nestrpljenje i ushićenje mogli su se osetiti u vazduhu, a dosetke poput „Ajde bre više“, koje su od strane fanova upućivane ka praznoj bini, dodatno su dočaravale atmosferu. Konačno, svetla su se ugasila, scenska svetla su postavljena, a članovi večerašnjeg sastava koračali su u svojstvenom umetničkom stilu. Svaki od njih ispraćen je ogromnim ovacijama, ali naravno poslednji član koji je izašao i stao pred mikrofon ispraćen je najgromoglasnijim aplauzom – Milan Fras. 

Prvi čin pripao je izvedbama sa novog albuma, koji su snimili nakon posete Severnoj Koreji povodom sedamdesetogodišnjice oslobođenja te zemlje. Propagandni video pratio je muzičku izvedbu svake pesme, i bio je savršeno uklopljen uz izvedbu muzičara koji su ispod ogromnog video bima izvodili umetnost koju svojstveno predstavlja Laibach – lagani ali oštri pokreti, savršeno proračunati tako da uz muziku koju izvode opišu emocije koje osećaju (ili ne osećaju). Scenski i vizuelno sala je izgledala savršeno, a najviše mi se dopao poslednji red reflektora koji je bacao moćan bljesak ka publici, na jakim deonicama bubnjeva i gitare, ponekad skoro oslepljujući publiku. Moćno! Zvuk je bio savršeno precizan i glasan, pa bi s tim u vidu produkcija ovog puta zaslužila čistu desetku. Nastup je započet sa „The Sound Of Music“ a prateći raspored pesama , „Climb Ev'ry Mountain“ i „Do-re-mi“ su nastavile spektakl, u kojima je novija članica sastava i osveženje u redovima – Marina Mårtensson – pokazala svu moć svog operskog glasa. Sprega Milanovog baritona i njenog soprana savršeno se uklapala u nove kompozicije, koje su i same po sebi predstavljale kontrast u odnosu na ranije radove – umesto mračnih i teških tema dobili smo svetle tonove koje aludiraju na sreću, a i sama muzika je oblikovana u sporijim ritmovima. Svetli tonovi predstavljali su satiričan pogled na teme koje su pratile nove pesme, ali ipak mi nisu toliko legle kao Laibach na koji sam do sada navikao. Do kraja prvog čina izvedene su i „My Favorite Things“, „The Lonely Goatherd“, „Sixteen Going on Seventeen“, i na kraju „So Long, Farewell“, koja je imala veoma jak gruvi bit, najavljujući time sledeći čin. 

Jeza i mrak preuzeli su scenu na početku drugog dela koji je nosio naziv „Laibach Revisited“. Prvi put posle dugo vremena imali smo prilike da čujemo „Vier Personen“ u kojoj su opevani pseudonimi članova benda, a gitarista Vitja Balžalorsky je gitaru zasvirao koristeći gudalo za violončelo, stvarajući režanje i distorziju koja je još više doprinosila mraku i jezi koja je krasila scenu u ovom delu. Usledila je „Smrt za smrt“ i „Krvava gruda – plodna zemlja“ u kojima su solo deonicama na sintisajzerima Luka Jamnik i Rok Lopatič maestralno opisali tematiku kojima se bave pesme – divljanje i nasilje je najblaži opis onoga što su uradili sintisajzerima, istovremeno ne mašeći ni jedan ton koji bi trebalo da prati pesme. Bojan Krhlanko je na bubnjevima takođe snažno i udarački pratio priču koja je pričana tokom čitavog nastupa. Video bim je proširen na ukrasne zidove sa leve i desne strane bine, pa je time projekcija dobila još jednu dimenziju, a potpunu čar toga iskoristila je pesma, možda i najjezivija od svih „Brat moj“, koja je u ovakvoj postavci nastupa zvučala savršeno. Kraj drugog čina završen je sa „Ti, ki izzivaš“ u kojoj se na video bimu sa prepoznatljivim megafonom pojavljivao lik Mine Špiler, što je najavljivalo treći čin i izvedbu pesama sa albuma „Spectre“ u kome je Mina imala veoma značajnu ulogu.

Njene prateće vokale je preuzela Marina, a „B machina“ unela još više dinamike i zajedno sa razornim svetlima sa sceni ubrizgala dozu adrenalina kod svih prisutnih. Usledila je „Americana“, pa upozoravajuća „Eurovision“, pevušava „The Whistleblowers“, a onda i najsnažnija i mnogima najomiljenija „Resistance is Futile“, koja je uz ovakvo ozvučenje i osvetljenje, koje je treperilo kao strobler tokom većeg dela izvođenja donelo potpun skok adrenila i podizanje želje za skakanjem i razbijanjem na komade u etru. Uvek sam se tako osećao kada bih ovu pesmu čuo uživo, i ovo je jedini trenutak koji sam ispratio sa podignutom pesnicom u vis tokom cele pesme, pošto već skakanje i divljanje ispred bine nije bilo omogućeno. Gitara koja inače nije snimana na albumu samo je još više doprinela besu i erupciji koju je izazivala ova pesma. Kakvo raznošenje! Bend se posle toga mogao jedino povući sa bine, ostavljajući apokalipsu u publici. Ipak oporavljeni i željni za još, ogromne ovacije i aplauzi publike, koji su trajali skoro deset minuta bez prestanka, pozvali da se sastav još jednom vrati na binu i udari završni čin ove neverovatne predstave.

Za kraj je smanjen tempo obradom Stounsa „Sympathy for the Devil“, i još jednom pesma iz filma Iron Sky „The Coming Race“. Za kraj je izvedena šaljiva i veoma čudna pesma „Surfing Through the Galaxy“ sa video igrom na video bimu, ali i akustičnom gitarom koju je svirala Marina, ne odustajući od svog operskog glasa koji se prelepo uklapao uz ovaj srećaj kraj.

JOŠ JEDNO ISKUSTVO...

Iako mi je ovo bio njihov šesti koncert koji sam imao prilike da čujem, Laibach i dalje nastavlja da me oduševljava. Milan Fras izgleda ne stari, jer je i sinoć bio u punoj formi i delovalo je kao da ima tek 25 godina. Sinoćni nastup nas je vodio kroz mnoge emocije, od nežnosti i lepote, preko horora i užasa, pa sve do pompeznog kraja. Zbog svega doživljenog sinoć Laibach se sa razlogom smatra najvećim kulturnim izvozom Jugoslavije.

                                                                        David Rajković

Novinar: Mladen Milutinović

Fotografije: David Rajković, Mladen Milutinović