Zaista je vredelo čekati na ovoliku količinu kvalitetne “prljavštine”. Ovakvim koncertima se čovek unapred opravdano raduje jer su šanse da istim bude nezadovoljan manje od minimalnih. Ipak, koncert nam se nekako ipak prišunjao. Imena izvođača su svakako dovoljna pozivnica, ali se stiče utisak da ih nije dovoljno podeljeno. Hangar Dorćol Platza je bio samo do pola pun. Mada, uz lepo vreme i ležernost koja je Platzu inherentna, i to je izgledalo kao prava mera. Da li vam zvuči kontradiktorno? Šta da vam kažem, i močvarno-garažna “prljavština” i porodični popodnevni predah, sve može. Nije se festival ni završio, a mi već želimo nove projekte BadMusicForBadPeoplea.
Autor (tekst i foto): Medan Pavle
Muzika ide pre i posle svega. S.T.R.A.H. je preuzeo na sebe ulogu predgrupe. Power-pop, rokić koji bez muke vraća u ’80. S obzirom da bend nije u sred turneje, već se verovatno okupio specijalno za ovu priliku, zvučao je sasvim korektno. U publici je bilo ljudi koji su bend pratili i tokom njihovog zenita, ali su se njihali u ritmu i oni koji su jednostavno poštovaoci Aleksandra Žikića kao novinara. Kad je reč o dužini svirke tačno je da nije u pitanju jedan festivalski školski čas, ali opet, bilo bi nerealno očekivati pošten dvosatni termin po koncertu.
Scott H. Biram je za mene bio kec pik u ovoj raspodeli karata. Ima svačega u njegovoj muzici što se može čuti na jugu S.A.D.-a i sve je to spakovano u gitaru, glas i par efektića. Kada čujete recimo njegov gospel, to nije propovedanje u slavu svevišnjeg. U pitanju su muzika i ritam koje je nestašni dečak pokupio iza crkve. Svaki bluz koji svira želi da se zove pank. Muziku apsolutno kontroliše, kad oseti potrebu da menja tempo pesme nogom (jedan od pomenutih efektića je ozvučena daska pod nogom), ili da prevaziđe neki tehnički problem, to čini potpuno prirodno i svrsishodno. Nakon koncerta je s punom pažnjom ispratio ostale izvođače, koje je non-stop najavljivao štrecajući nas kako će uskoro završiti koncert. Motherfucker je svaka druga reč koju izgovara između numera dok preštimava gitaru. To i sam primećuje, pa joj pridodaje i tities. One titie too many iiiiiiii iz publike je poletelo pivo ka njemu. Verujem da se sa bine zaleteo ka vinovniku i pre nego što je ovaj dobacio pivo do njega. Tako se pokazalo da su naša štrecanja na prerani završetak koncerta nažalost ipak opravdana.
Raspored koncerata je odlično zamišljen gde se sve više goriva predaje vatri. Opis muzike vam sve govori- psychedelic punk ass rock and soul. James Leg je diabolički duo, dakle velečasni John Wesley Myers na hamondastim dirkama elktričnog klavira u pratnji novog furioznog bubnjara. Nije bilo potrebno više od dve numere da budu potpuno prekriveni znojem. Težak zvuk, nerazgovetni growl glas i ritam koji vozi i vuče navedu vas da pomislite kako vidite strujanje krvi kroz žile istetoviranih ruku Mayersa. Kao da je osetio da bi trebalo dopresti do širih masa za mali bis je razgovetnije otpevao Jumping Jack Flasha.
Slim Cessna’s Auto Club je i ovog puta publici pružio potpuno obuzimajući preformans, uigran tako da ne izgleda uigran, već spontan. Gomila raznoraznih elemenata je spojena u kompleksnu ali pitku kombinaciju. U centru pažnje su Cessna i Jay Munly, ne radi se ni o mc-evima koji beefuju, ali ni o klasičniem duetu. Neobčna dinamika zaista, ali kao takva ostavlja prostor ostalim muzičarima da dodatno zavrte priču. Zato se na ovom koncertu najviše osetila manjkavost ozvučenja i akustičnosti prostora. Ipak, utisak koji je ostavljen na nas je isključivo pozitivan. Kontak sa publikom takođe je sjajan, Cessna je proveo isto vremena na bini koliko i ispred nje. Samo nek nastave tako i nek ih čuva lentikularna ikona Isusa i Marije sa dvoglave aždaje Lord Dwight Pentacosta.
1 comment
Comments are closed.