Zvučna slika koju je Morikone složio vodi nas u srce Divljeg zapada, tamo gde živi Istvudov hladnokrvni “Čovek bez imena”. “Učio sam posmatrajući kako deluju Mocart, Bah i Maler na filmu. Onda sam rekao, ‘Ovo je temeljno, ima integriteta; želim da napravim nešto takvo.’ Zato sam i pisao muziku pre nego što otpočne snimanje”.
U jednoj sekvenci epskog vesterna Serđa Leonea iz 1968. godine “Once Upon a Time in the West”, tri “gunslinger”-a u potrazi za osvetom čekaju da voz pristigne na Ketl korner stanicu. Ne progovaraju ni reči. Umesto toga, u živopisnom groplanu duboke brazde na njihovim čelima, a zvuci pričaju priču; škripuće kreda dok klizi po tabli, kapi vode dobuju po rubu šešira. I pre nego što zakrckaju zglobovi, pištolji budu upereni, a dolazak čoveka kojeg čekaju da bi ga usmrtili najave tri žalosne note na harmonici, jasno je da će stvari krenuti po zlu.
Ovog meseca, ta proganjajuća, sablasna harmonika se vratila, taman kad Enio Morikone proslavlja šezdeset godina muzičke karijere serijom koncerata i novim albumom svojih najpoznatijih filmskih tema. “Dobro je znati da ljudi uživaju u mojoj muzici čak i kada nije u pratnji filmskih scena,” rekao je Morikone Niku Šejvu za Gardijan. “Obično niko ne razmišlja o kompozitoru dok gleda film, dok je na koncertima sasvim drugačije, jer publika je tu samo zbog muzike.”
Maestro je svojoj supruzi Mariji rekao da će prestati da komponuje za filmove kada bude napunio četrdeset godina. Sada već osamdesetosmogodišnjak i sa oko pet stotina saundtrekova najraznovrsnijih stilova, Morikone je definitivno jedan od najplodnijih kompozitora u domenu kinematografije. Na turneji, kao i na disku, izvodi barokne refrene i lirične teme za obou iz “Misije” zajedno sa urlicima inspirisanim zavijanjem kojota iz “Dobar, loš, zao” i nežnim, suptilnim klavirskim i gudačkim motivima napisanim za “Cinema Paradiso” Đuzepea Tornatorea. Na cd-u se mogu pronaći i teme iz Tarantinovog vesterna “Podlih osam”, koji je Morikoneu doneo Oskara ove godine, prvog za najbolji originalni saundtrek nakon pet nominacija.
Karijeru i priznatost u Holivudu počeo je da gradi iz Rima. Odrastao je u okrugu Trastevere, gde je počeo da komponuje još kao šestogodišnjak; prvo je skidao kompozicije koje čuje na radiju, poput Veberove uvertire “Čarobni strelac”. Njegov otac, uspešni trubač, izdržavao je porodicu novcem koji je zarađivao nastupajući po lokalnim džez barovima i snimanjima za filmske saundtrekove, te ne čudi otkuda je mali Enio već sa deset godina na Nacionalnoj akademiji Santa Cecilia počeo da uči trubu, a kasnije i da studira kompoziciju. Na trubi je i diplomirao, što verovatno ne čudi nikoga ko je makar površno upoznat s njegovim opusom, pošto je truba obeležila neke od njegovih najpoznatijih saundtrekova. Omaž klasičnoj muzici može se pronaći u brojnim kompozicijama; reinterpretiranje Betovenovog komada “Za Elizu” u Soliminom “Sokolovom plenu”, recimo, da bi se inkarnirao motiv napetosti završiće na kraju i u prvim scenama Tarantinovih “Prokletnika”.
Iako je neko vreme komponovao i aranžirao nepotpisan, čak i kada je počeo da sklapa svoje prve prave saundtrekove, i dalje je ostajao u senci, često potpisan pseudonimom; ako negde vidite da je autor muzike Den Savio ili Leo Nikols, upamtite da je iza tih imena Enio Morikone. U to doba bila je praksa da se imena italijanskih režisera, glumaca i kompozitora koji se pojavljuju na uvodnoj špici filma anglikanizuju kako bi film delovao skroz američki i tako lakše plasirao na inostrano tržište. A i lokalnoj publici verovatno se činilo uverljivijim da je vestern režirao Bob Robertson, a ne neki Korbuči ili Solima. Ali, dva školska drugara i jedan njihov film će sve to promeniti.
Ratne godine bile su odlučujuće za Morikonea kada je otkrio sposobnost muzike da obasjava svetlošću ta sumorna i mračna vremena. Kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina radio je aranžmane za stotine pesama; pucanje bičeva, kaiševa i ritam galopa u njegovom aranžmanu za hit Pitera Tevisa “Pastures of Plenty” impresionirali su njegovog drugara iz školske klupe Serđa Leonea kada su se susreli da pregovoraju o prvom zajedničkom filmu “Za šaku dolara”, inspirisanim Kurosavinim “Jodžimbom”.
Mada Morikone ne govori rado o projektima sa Leoneom, upravo su oni, a naročito “dolar” trilogija – “Za šaku dolara”, “Za dolar više” i “Dobar, loš, zao” – etablirali njegovu reputaciju i pružili mu priliku da radi na novim projektima. Za Leoneove filmove radije je pisao kompozicije pre nego što bi snimanje uopšte počelo, a slavni režiser onda bi ih koristio na setovima da inspiriše glumce i pomogne im da ožive zamišljenu atmosferu. Čak je nekom prilikom objasnio da su neki delovi Leoneovih vesterna bili užasno spori jer su određene scene morale biti produžene da bi se prilagodile muzici, što je definitivno luksuz nezamisliv u današnjoj filmskoj industriji. Morikoneov saundtrek kompletno je izmenio način na koji se doživljava filmska muzika; više to nije bila raskošna, kičasta i nedistinktivna pozadinska muzika, već glasna i upečatljiva, u prvom planu, a koja je funkcionisala praktično kao još jedan protagonista filma. I sam Leone je rekao da su likovi u njegovim filmovima bili prilično tihi i ćutljivi, te je Morikoneova muzika govorila za njih. Zato su ovi filmovi često i nazivani vestern operama.
Zvučna slika koju je Morikone složio vodi nas u srce Divljeg zapada, tamo gde živi Istvudov hladnokrvni “Čovek bez imena”. Ali razlog iz kog njegove kompozicije prevazilaze granice vremena u kome su stvorene, kaže Morikone, je što su muzičke ideje celovite i kohezivne: “Učio sam posmatrajući kako deluju Mocart, Bah i Maler na filmu. Onda sam rekao, ‘Ovo je temeljno, ima integriteta; želim da napravim nešto takvo.’ Zato sam i pisao muziku pre nego što otpočne snimanje.”
Valja naglasiti da Morikone nije jedini italijanski filmski kompozitor vredan pomena. Premda je najpoznatiji, ako samo malo zagrebete ispod površine, otkrićete čitavu plejadu njegovih izuzetno talentovanih savremenika koji su jednako obeležili muziku evropskog filma od šezdesetih naovamo – Pjero Umilijani, Bakalov, Ortolani… Ono zajedničko svima, uključujući i Morikonea, je da nisu pravili posebnu razliku između visoke umetnosti i šunda, između važnih i manje važnih filmova. Upravo zato, saundtrekovi koje su komponovali izvanredni su amalgami eksploatacijskih žanrova poput špageti vesterna, “poliziottesca”, erotskih filmova, kanibalističkih horora i “gialla”; iako se ti filmovi mahom svrstavaju u nekvalitetne, muzika je uvek bila vrhunska.
A mimo špageti vesterna, Morikoneova muzika za “giallo”, drugi najoriginalniji italijanski filmski žanr, gotovo da je jednako maestralna. Enio je uspeo da i u ovim erotizovanim trilerima, čije će se imitacije u Holivudu snimati s dvadesetak godina zakašnjenja, bude ključna figura. Komponovao je muziku za prva tri filma Darija Argenta koja su i definisala Argentovu jedinstvenu estetiku koje će se držati kroz čitavu karijeru. Argento je, uz Leonea i Bertolučija, bio jedan od autora priče za “Bilo jednom na Divljem zapadu”.
Morikone ni osamdesetih, u cvatu karijere u Americi, nije bio previše izbirljiv, pa je između holivudskih filmova stizao da komponuje i za filmove Tinta Brasa. Dragulj tog vremena neupitno je muzika za poslednji film Serđa Leonea “Bilo jednom u Americi”. Nešto kasnije, Morikone se zbližio sa već pomenutim italijanskim režiserom Đuzepeom Tornatoreom, te je komponovao muziku za gotovo sve Tornatoreove filmove, uključujući “Cinema Paradiso” i jednako slavnu “Malenu” u tumačenju Monike Beluči.
Da, jeste pravio stvari koje možda ne bi opet nikada, i naravno da ne može svih petsto saundtrekova biti savršeno. Ali, da je stari majstor još uvek u punoj snazi i da nije izgubio ništa od svoje magije dokazuje činjenica da malo dublje ulaženje u Morikoneov opus, od najstarijih do najsvežijih ostvarenja, može izazvati samo zavisnot i postati hobi za čitav život.
