„Revolver“ je sedmi studijski album britanske grupe Bitlsi, objavljen 1966. godine. Album je komercijalno bio veoma uspešan te je dosegao broj jedan britanske i američke top liste albuma, gde se zadržao sedam, odnosno šest nedelja.
Revolver se često spominje kao jedan od najboljih albuma svih vremena, što dodatno potvrđuju 3. mesto u izboru 500 najboljih albuma svih vremena časopisa Rolling Stone, 1. mesto na listi 100 najboljih Britanskih albuma svih vremena, u izboru časopisa Q te 1. mesto na listi 100 najboljih albuma svih vremena u izboru TV stanice VH1.
Ideja
Ovaj album je objavljen nedugo nakon poslednjeg koncerta koji je grupa održala u svojoj karijeri u San Francisku, a mnogi snimci datiraju još od vremena snimanja prethodnog albuma Rubber Soul. Ovaj podatak je često, a opet opravdano zanemaren upravo zahvaljujući toj činjenici, tj. imajući u vidu buduće žanrove (pre svih psihodelični rok, koji je zastupljen na narednom albumu, „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“) prema kojima su Bitlsi pokazali sklonost već nekim pesmama sa ovog albuma. Prema tome, najosnovnija podela biografije grupe na „Bitlmaniju“ i studijski period, album „Revolver” ipak smešta u prvi period. „Rubber Soul” i „Revolver“ pojavili su se kad je popularnost grupe bila na vrhuncu, bez obzira na nekoliko skandala, koji su pomutili reputaciju Bitlsa. Žanrovski, ova dva albuma se razlikuju, iako su u osnovi posvećeni dotadašnjem stilu.
Za razliku od prethodnog albuma, koji ima prizvuk britanskog folka (naročito u pesmama „Girl” i „Norwegian Wood”) „Revolver” ima jasne primese klasičnog roka („Taxman”, „Dr. Robert”…), rok en bluza („I`m Only Sleeping”), psihodeličnog roka („Tomorrow Never Knows”), stila koji će tek nastati-soft roka („And Your Bird Can Sing”), simfo-roka („Got To Get You Into My Life”) čak ponegde i klasične muzike („For No One”, „Eleanor Rigby”). Na taj način grupa je napravila dualizam žanrovski različitih albuma. Dualizam će se na različite načine nastaviti kroz naredni period-pompezni „Sgt. Pepers“ prati skromni, iako žanrovski sličan „Magical Mystery Tour“, izuzetno dug „White Album“ prati kratak i gotovo neprimećen „Yellow Submarine“, produkcijski savršen „Abbey Road“, prati polu-živi album „Let it Be“.
Hitovi
Najpoznatija pesma sa albuma je verovatno „Yellow Submarine”. Napisao ju je Makartni, a otpevao Ringo Star. Iako je okarakterisana kao dečja rok-pesma, mnogi kritičari je tumače kao psihodeličnu. Ponovo je objavljena na istoimenom albumu krajem 1968. godine.
„Eleanor Rigby” je jedna od retkih Makartnijevih pesimističkih pesama sa tragičnim krajem. Dramatici dodatno doprinosi i gudački kvartet, koji je zamenio standardnu rok postavu.
„Tomorrow Never Knows” je prva Džon Lenonova psihodelična pesma. Inspiraciju je našao u „Tibetanskoj knjizi mrtvih“, kao i u radu psihodeličnog gurua Timoti Lirija.
Ringo Star je upotrebio istu ritmičku šemu kao i u pesmi „Ticket to Ride”, samo dodatno razrađenu. Makartni je upotrebio tada atraktivnu studijsku tehniku „tape loop”-ova avangardnog nemačkog kompozitora Karlhajnca Štokhauzena. Koristeći i mnoge druge zvuke, grupa je stvorila jednu od evergrin pesama ranog psihodeličnog roka.
Kritika i reakcije
Čak i danas, „Revolver” zvuči prilično žanrovski sveže, a rizik prilikom snimanja tada vidno avangardnih pesama se isplatio. „Tomorrow Never Knows” je bio popularan u narednim godinama, „Eleanor Rigby” i „Yellow Submarine” su još uvek veoma popularni, a iako taj žanr tada nije postojao, „And Your Bird Can Sing” lako prolazi kao soft-rok pesma.
