Share
Odbrana i poslednji dani

Odbrana i poslednji dani

Dok se pravila hidroelektrana Đerdap, u tim barakama bili su smešteni radnici. Posle je tu bilo omladinsko naselje “Karataš”. Sovjetskim omladincima kad su bili u Srbiji i čuli “Maljčike” (1981), veoma se dopalo to što izvode VIS Idoli iz Beograda. Doživljavali su to najbukvalnije; kao da mi u Jugoslaviji sa ogromnom ljubavlju i simpatijama i dalje interpretiramo stahanovska pregnuća njihovih radnika, a i naših Sirotanović Alija koji su se na njih ugledali. To mi sve priča iskusniji kolega koji je bio zadužen u svoje vreme da komsomolce vodi u “Karataš” pored hidroelektrane Đerdap.

Moguće da su VIS Idoli bili u stanju da prevare čak i Ekatarinu Furcevu, prvu ženu člana Politbiroa u Sovjetskom Savezu i čuvenu ministarku kulture prve zemlje socijalizma. Furceva je bila konsternirana BITEF-om. Nije mogla da veruje da su moguće takve “tendencije” u kulturi jedne u suštini ipak socijalističke zemlje. Te BITEF koncepte ona je lako idejno raskrinkala, žigosala, a to je i Miri Trailović stavljeno do znanja. Koncept VIS Idola zahtevao je više idejnog truda na dokazivanju “kontrarevolucionarnosti”.

Možda je “Odbrana i poslednji dani” i prva prava kontrarevolucionarna ploča u SFRJ. Izašla samo godinu dana nakon masovne albanske pobune na Kosovu koja je paradoksalno okarakterisana relativno pozitivnim terminom kao “kontrarevolucija”. Iako je precizniji termin bio iredenta, mada nikad dovoljno objašnjen običnim građanima Jugoslavije. Iredenta je “neoslobođena Italija”, politički savez u Italiji od 1878, koji je težio ujedinjenju svih krajeva u kojima se govori italijanski i u kojima ima Italijana sa Kraljevinom Italijom.

No, dobro. Skoro svake godine povodom neke ankete o najboljim YU albumima izvesno vreme provedem sa Nebojšom Krstićem, nekadašnjim Idolom, pričajući o Odbrani i njenim kontekstima (i konceptu). Razgovori su mi uvek interesantni jer iako je to jako dobar album, nikad nisam mislio da je baš najbolji svih vremena na ovim prostorima. Njegova mistifikacija je apsolutna. Mogućnost precenjenosti je tabuizacijom obesmišljena. U svim anketama je uvek najbolji.

Nedavno je hrvatsko (regionalno) izdanje časopisa Rolling Stone, u anketi 13 pop rok novinara iz regiona, proglasilo Odbranu za najbolje diskografsko izdanje s prostora bivše Jugoslavije od 1955. do danas. Koincidencije su sudbinske. Rolling Stone je imao poslednji intervju sa Idolom Vladom Divljanom, koji je objavljen nakon njegove smrti. U specijalnom izdanju sa anketom i recenzijama ključnih albuma prenosi se Divljanov komentar da je famozna ploča u širem kontekstu bila neka vrsta predskazanja raspada bivše države.

Odbranu otvara “Kenozoik”, u antologijama su i “Posljednji dani”, “Moja si”, “Rusija”, “Igrale se delije”. I pored pojedinačne snage pesama , tu postoji i neka armatura koja drži ceo koncept. Muzički novinari koji su glasali u anketi Rolling Stona očigledno su nekritički naklonjeni “novom talasu” tako da iz ankete neupućen čovek može da primi donekle pogrešnu sliku o pop-rok sceni bivše Jugoslavije. Drugi na listi je album Šarla Akrobate “Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”. Treća je “Sunčana strana ulice”, dvostruki album Azre, peti je “Haustor” Haustora, šesti je Arsen Dedić sa albumom “Čovjek kao ja”…

Lista je atraktivna, kontroverzna i subjektivna kao i sve liste ovog tipa na svetu. U komentarisanju je i njena snaga. Ako je Jugoslavija morala da postoji da bi bilo “novog talasa”, onda je to prevelika cena, ali taj “novi talas” i sa ove distance zaista deluje kao nešto integralno najprirodnije i najuspelije u projektovanim jugoslovenskim okvirima. Novi talas je dao možda ključni doprinos da se Jugoslavija mistifikuje kao treća rok scena u svetu, kao što je i JNA tobože bila treća vojna sila u Evropi. Ali nije da to nije imalo odjeka i na relevantnim rok adresama u svetu. I ova lista ne može biti lišena nostalgičarske arome, ali to je pre svedočanstvo jedne formirane i kreativne scene sa usvojenim standardima i domaćim refleksijama i inovacijama. Integrisanost scene ne treba mešati sa rizično shvaćenim “jugoslovenstvom”, a ta suština je potvrđena i njenom konsolidacijom nakon ratnih trauma i getoiziranja po šavovima nacionalnih bantustana.

Rolling Stone lista o kojoj se priča podsetila je i da su Jura Stublić, Bora Đorđević, Jasenko Houra i Oliver Mandić nekad bili deo integralne scene, iako su s početkom raspada zemlje svoj talenat založili za nacionalnu stvar. Možda je ključni doprinos u koncertnoj konsolidaciji mejnstrima zajedničke scene dao Beer fest, tako da listu možete čitati i po principu ko je svirao na Beer festu. Malo ih je koji nisu.

Dakle, “novi talas” dominira. Mada, Paket aranžman je tek na 38. mestu što je i za mene prenisko. Das ist Walter na skandaloznom 50. mestu, a Opus Dei Laibacha maltene u zoni ispadanja, pod rednim brojem za ne verovati – 86. Ne znam po kom je kriterijumu Josipa Lisac zaslužnija od Đorđa Balaševića za ovu scenu i koji je to njen album bolji od najboljih Balaševićevih – “Puba”, na primer, uglavnom ona je tu, a njega nema. Nema ni “Trojice u mraku” Aerodroma, ni “Pravovjernih plesača” Zvijezda, ni Tunelove “Električne iluzije”, ni Kerberovih “Ratnih igara”, ni “Motora” Divljih jagoda. Zar je moguće da Parni valjak nema nijedan album za prvih 100? Nema ni najboljeg Azrinog albuma – “Kad fazani lete”.

“Drugom stranom” je Almanah novog talasa u SFRJ, objavljen 1983. u izdanju Istraživačko-izdavačkog centra Saveza socijalističke omladine. Dobra mimikrijska fora je bila da Socijalistička omladina davanjem nagrade “Sedam sekretara SKOJ-a” amortizuje moguće punkerske probleme, jer ovakav kultur-pokret bio je bar nesvesno subverzivan. U pomenutom Almanahu novog talasa, ljubljanski Pankrti su verovatno najzastupljeniji. Na ovoj listi ih uopšte nema. Bar “Pesmi sprave”, njihov pozniji album (van talasa), valjda je morao biti tu. Lista je i oda još jednom precenjivanju dosledne opskurnosti “Discipline kičme”, iako nema nigde traga od “Čudne šume” i YU grupe – nijedan njihov album dakle. Dugmeta ima, ali bez ključne “Uspavanke za Radmilu M.”. Na listi nije ni Ritam nereda, ni Sanšajn. Ali, ponavljamo, sve je to subjektivno i fora je upravo u prepričavanju i polemisanju. Tadašnja revolucionarnost novog talasa pretvorila se u potonji konzervativizam. Nerazumevanje i strah od hevi metala, pre svega. Na kilometar se vidi da su listu sastavljali konzervativci.

Pitam po ko zna koji put gospodina Krstića kako objašnjava tabu Odbrane kao uvek prvog ex YU albuma.

-Zašto se na svim svetskim listama najboljih filmova uvek bira “Građanin Kejn”? Zašto na listama najboljih ploča gotovo uvek dominira “A Trick of the Tail” Genesisa? Najbolji nije isto što i najpopularniji. Najbolje nije ono što je lako dostupno prosečnom konzumentu. To nije lako vidljivo onome ko se umesto dubljim smislom zadovoljava nekim superficijalnim kvalitetima roka i ko od muzike traži isključivo zabavu. “Odbrana” je enigmatična ploča pravljena kao nekakav erheološki mozaik u kome inteligentan i radoznao čovek može da istražuje i da pronalazi značenja koja će samo njemu biti relevantna. Odbrana je nastala u trenutku specijalne nadahnutosti kada su Idoli bili, zahvaljujući ogromnom uspehu prethodne ploče, potpuno oslobođeni bilo kakve obaveze prema komercijalnosti. To je ploča na kojoj smo potpuno pustili svom umetničkom egu da se iživljava i eksperimentiše. Pošto je rad u bendu interaktivan i multipolaran, u nekim smo se pesmama i sami iznenađivali konačnim rezultatom i značenjem koji pesma na kraju poprimi.

Inače, Odbranu možemo posmatrati kao muzički projekat. Ali ako bismo na tome stali, pogrešili bismo. Odbrana je, i u tome se razlikuje od svega ostalog, bila politički projekat, ideološki stejtment, razjebavanje tada važećih društvenih stega i svega onog što je socijalizam dozvoljavao kad je rokenrol u pitanju. Znaš ono kad Balašević kaže: “Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok, jer slušamo ploče i sviramo rok. Al negde u nama je bitaka plam i kažem vam šta dobro znam: ‘Računajte na nas’.” Ta mera Balaševićevog bunta bilo je granica koju je samoupravni socijalizam mogao da konzumira i sa kojom je mogao da živi. Idoli su sa Odbranom izneli sasvim drugačiji stav i on je glasio: “Ne računajte na nas.”

A šta kažeš na dilemu da li je famozni “novi talas” bio neočekivani impuls da se Jugoslavija redefiniše, da može zdravije da se (re)integriše i u nekim bitnijim sferama, ili je sve to stvarno, kako je smatrao Divljan, bila instinktivna naznaka raspada zemlje?

-“Novi talas”, barem kako sam ga ja doživeo, bio je mogućnost iznošenja drugačijeg mišljenja. Bio je prostor slobode, prostor u kome je dozvoljen pluralizam stavova. I to nedozvoljen dobrom voljom države, već njenom zbunjenošću pred fenomenom koji ne razume, koji je upakovan u vesele humpa-cumpa ritmove uz koji su ljudi đuskali na žurevima. To je bio, dakle, demokratski, višestranački projugoslovenski pokret mnogo pre UJDI-a, samo mnogo zabavniji i mnogo ozbiljniji u isto vreme. Napokon, “novi talas” bio je poslednji napor nekih dobronamernih, pametnih i talentovanih ljudi da sačuvaju Jugoslaviju kao multikulturni prostor bez premca. Ispostaviće se da je to bila samo agonalna kretnja pred exitus letalis naše zajedničke domovine.

Pravoslavlje i Odbrana? Detalji oko omota su zanimljivi, kako je prošao u Zagrebu a ne bi verovatno u Beogradu?

– Pravoslavlje je na Odbranu ušlo kroz prvu pesmu koju je napravio Srđan Šaper, “Isus je naš maj” (ta pesma će se na albumu zvati “Senke su drugačije”, ali samo da se Vlasi ne bi dosetili). U trenutku kad mi je Srđan otpevao refren “Isus je naš maj”, ta nabijenost religiozno-političkim eksplozivom uslovila je sve ostalo i sve smo ostalo napravili samo prateći fisiju te četiri reči.

Omot je detalj sa jedne freske koju je slikala Goranka Matić, font Miroslavljeva ćirilica tada je postojao samo u crkvenim knjigama i njega smo se dosetili i insistirali da ostane. Siniša Škarica, Splićanin, naš urednik u Jugotonu, inače vrlo drag i fin čovek, skamenio se i kad je čuo ploču i kad je video omot. Neko su vreme, tamo u Zagrebu, ispitivali omot lupom tražeći skrivena značenja u onim krstovima, a onda su nekako progutali i pustili. Olakšavajuća okolnost bila im je da smo mi ipak grupa iz Beograda. A Beograd je više od 400 km daleko od Zagreba, nije znači njihov atar, kad zagrebački GK SK krene da zamera na idejnim skretanjima to im je alibi… Da li bi takva ploča mogla da izađe u PGP RTS-u ne znam jer nismo ni pokušali kod njih, ali moja posredna znanja o njima kažu da ne bi.

Milošević je neuspešno probao da u Sloveniju izveze “antibirokratsku revoluciju”. Vi ste pre njega sa Odbranom bili uspešniji sa neverovatnim ishodom?

-Jedan inteligentni rok kritičar tvrdio je da su Idoli sa Odbranom bili direktni povod za nastajanje Lajbaha i direktni krivci za otcepljenje Slovenije. Jedno vreme ta mi je teorija delovala sasvim logično.

Da li je to bilo “normalnije”, građanski svesnije, ako tako mogu da kažem, pravoslavlje od onoga koje je posle nacionalistički korišćeno?

– Pravoslavlje Idola bilo je 33 posto naš lični odnos prema veri kojoj pripadamo, 33 posto bio je politički stav, jer ne zaboravimo, bilo je to vreme kada su samo retki kupovali badnjak na pijaci i nosili ga kući praćeni strogim pogledom prolaznika… tako da su pravoslavni elementi na ploči bili direktna subverzija, bunt i način izražavanja neslaganja sa sistemom u kome smo živeli… Na koncu poslednjih 33 posto spada na to što je naše crkveno pevanije koje je Srđan maestralno izveo u svojoj pesmi “Moja si”, tretiralo naš lokalni vizantijski melos kao naš doprinos fenomenu koji je tada bio tek u povoju, a to je “world music”, na način na koji su Brajan Ino i Dejvid Birn koristili pevanje hodže sa minareta na ploči My Life In The Bush of Ghost, koja je veoma uticala na Odbranu. To je bilo toliko, svetski gledano, inovativno i zanimljivo, da je Dejvid Birn, kad je dolazio na prvi koncert Talking Headsa u Pioniru, još na aerodromu tražio od Pece Popovića da mu nabavi ploču Odbrana i poslednji dani, a deset evropskih muzičkih časopisa, među kojima francuski Actuel i britanski NME, izbrali su Odbranu za četvrtu ploču te godine u čitavoj Evropi. Pre nas bili su samo Depeshe Mode, Yello i Falco…a na 8 mestu bili su, recimo, UB40.

Možeš li objasniti čitaocima Danasa kako je “Odbrana” povezana sa Hankom Paldum i Milićem Vukašinovićem?

– Idoli su Odbranu snimali u studiju 6 RTS-a. U vreme kad smo završili snimanje i počinjali da miksujemo, što smo radili sami, termin posle nas imala je Hanka Paldum, koja je snimala svoju ingenioznu ploču sa neverovatnim hitovima kakvi su “Crne kose” ili “Voljela sam, voljela” Milića Vukašinovića, jednog od najvećih muzičkih genija ex YU scene.

I jednog dana, mi smo miksovali “Moja si”, nas četvorica za miks pultom, svako zadužen za nekoliko reglera, dižemo ih i spuštamo, hiljade nekih zvukova, šuštanja, zavijanja i to traje jedno 6 minuta… i radeći to, ponavljamo stvar ne videvši da smo duboko zagazili u Hankin termin. Ona, žena, došla, sela u ćošak studija i strpljivo čeka da završimo. Kad smo završili, krajičkom uha uhvatim nešto što je ona poluglasom rekla svom menadžeru: “Joj, jarane, ovo ti je gore nego džez.”

danas.rs