Negde u leto 2007. gledao sam sa prijateljem Jim Jarmushov film „Dead Man“ i prčkao bezveze akustičnu gitaru. Često to radim i mnoge pesme su tako nastajale, stara je fora da ako se čuje dobro na akustari, još bolje će da izađe u elektro varijanti. Za mene je to bilo neko bezbrižnije vreme gde su se životni događaji odvijali po redu. Taj Neil Youngov soundtrack koji je danas kultan, provlačio se kroz ceo film i ja sam nekako na to spontano počinjao da stavljam svoju melodiju. I tako sam do kraja filma skovao celu pesmu i aranžman. Bukvalno sledećeg dana Vlada (pokojni basista Jewy Sabatay) mi je poslao dva prva stiha i dopisao „uradi nešto sa tim“. Dodao sam svoja dva stiha i leglo je na postojeću melodiju kao saliveno. Kasnije smo svo troje (tadašnja postava benda je pored Vladimira i mene činila i Slobodana Stanišića na bubnju), bukvalno za jednu probu uradili pesmu u onom obliku koja je kasnije i snimljena i u kome se i danas izvodi. Mi smo tada bili duboko u procesu kreiranja pesama za poslednji album Jewy Sabatay i mislim da je ta pesma nastala bukvalno negde na sredini. Sećam se da se naš tadašnji producent Marko Jovanović Arthur (mnogo sam naučio od njega o studijskom radu) hvatao za glavu kada smo ušli u studio, jer nismo znali ni u kom štimu je pesma, ni koji je njen tempo. Takav gerilski način rada je njemu bio stran a i nama je falilo iskustva, ali je na kraju sve ispalo i više nego dobro. Imali smo inicijelnu želju da zvukom ta pesma podseća na album grupe My Dying bride „Light At The End Of The World“ i mislim da smo uboli. Vremenom, ta pesma je postala kultna i Brigand je redovno izvodi na svirkama. Iskreno, ne bih znao da odredim šta je tačna ideja i tematika ove pesme. Verovatno, najjednostavnije odnos čovekov prema životu i smrti, kako je sve to na kraju jedna stvar. Nekako me kasnije taj ceo gitarski arpeđo podseća na pesmu „Mary Mary so contrary“ od grupe Can, ali provučeno kroz te doom farbe.
Pre par meseci privodili smo kraju set pesama za Brigandov sledeći album (trenutno smo u studiju i na pola snimanja smo). U proteklih dve godine se izdešavalo stvari za tri albuma, pa je sam proces tekao glatko što se tiče inspiracije ali i drugačije od svih drugih sesija usled mog promenjenog stanja. Znao sam da se do izlaska tog albuma nalazi još dugo vremena i želeo sam nekako da popunim tu prazninu. Odlučio sam se na taj riskanatan potez da snimim akustičnu verziju „Okeana Sreće“ i to sa potpuno promenjenim uvodom svestan mogućih napada jednog dela publike. Zaključao sam se na tri dana u sobu i snimio sve sam na mojoj akustičnoj gitari čije su žice ravno tri godine stare. Eksperimentišući sa pedalama napravio sam ritam sekciju i fidbeke od flažoleta na toj istoj gitari, inače sam dosta radio na takvim stvarima u poslednje vreme. Volim rđav zvuk i zamaraju me prečiste gitare. Po njenom objavljivanju nailazio sam samo na pozitivne utiske i drago mi je što su ljudi prihvatili i ovu verziju.
Lično preferiram takve duboke i sporije pesme, odgovaraju mom senzibilitetu. Spremno ulazim u rizike što se tiče aranžmanskih rešenja jer mislim da tih standardnih „strofa/refren“ pesama ima dovoljno u ponudi. A pošto nikada neću živeti od ovog što radim nosim se logikom da treba stvarati ono što te pokreće. Ova pesma je svakako obeležila moju ne naročito uspešnu karijeru, i dala mi snage da nastavim dalje posle svega. Muzika je iznad svih nas, iznad svih naših slabosti, sujeta, mržnji i podela. Kad svi odemo ko zna gde, samo ona ostaje. Ta iracionalna tvorevina, koja ume da ostane ostane magična čak i kada koketira sa matematikom i fizikom. Koja ume da ostane nedodirljiva i posle surovog tehnološko-studijskog tretmana. Muzika, možda i najupečatljivija granica između čoveka i životinje.
I kada svi pomru
Okean sreće biće za mene
I ako ikad saznaš, molim te javi mi
Sa koliko krvi se to plaća?
Autor: Velibor Nikolić Foto: Angelina Kačunković
