Sećanja na budućnost moraju da imaju veze sa našom ličnom prošlošću. Zaostavština rokenrol muzike sa prostora bivše Jugoslavije pravi je primer. Da, toliko toga je već ispričano ali postavlja se i pitanje kakve to ime veze sa našim identitetom. Kolekcionarstvo kao potraga za pravim vrednostima, jedna je i od tema putujuće izložbe pod nazivom ROK MUZEJ.
Autor: Dušan Majkić
Poznati muzičar i koautor izložbe Miroslav Cvetković Cvele malo više nam je pojasnio taj fenomen.
“Hoćemo da predstavimo šta bi budući rok muzej, kada bude imao svoju zgradu, trebalo da sadrži. To je zato što je rokenrol uplivao u sfere života”, objašnjava basista Bajage i Instruktora.
Koliko nam je bitno da izbegnemo prosečno, potrošačko bitisanje i kako da shvatimo problematiku kolekcionarstva u subkulturi, saznali smo i od novosadskog rok novinara i di džeja Minje Dunđerskog.
“Sama reč memorabilija znači uspomena. To je nešto što se pamti, što te seća na nešto neprolazno. To je identitet koji je jako bitan za funkcionisanje unutar jednog posebnog i ličnog sveta. Zato me jako nervira što u današnje vreme, recimo, većina ljudi ode na koncert, plati ulaznicu i umesto prave karte dobije neki papirić koji ne liči ni na šta. Ili, čak, nema veze sa događajem! To je samo pokazatelj koliko smo se, zapravo, potrošili i koliko ulazimo u jedno pravo potrošačko društvo gde ljudima takve stvari nisu bitne”, navodi Minja.
Nekim mladim ljudima danas je, na sreću, to bitno, jer se borba za sopstveni identitet može pojasniti i kroz kolekcionarstvo. To nam je potvrdila i mlada beogradska novinarka Lazara Marinković.
“Ja sam nekako spontano počela da sakupljam flajere, a zatim i karte sa koncerata koje sam posećivala. Kasnije su se te karte pretvorile u narukvice, a njihovo skupljanje me vraća i podseća na te posebne trenutke, na to kako sam se osećala i šta sam sve doživela”, priča Lazara.
U anketi, koju smo sproveli među mladima, saznali smo da im sakupljanje stvari iz polja subkulture, odnosno, muzike i te kako znači. Za njih te stvari nose određenu sentimentalnu vrednost, potrošili bi velike sume novca samo za još jednu na memorabiliju na njihovoj polici. Ploča, CD, instrument ili neki redak odevni predmet svakako spadaju u najdragocenije trofeje. Dakle, velika količina informacija je tu. Ali, na koji način je mladi skladište i obrađuju u svoju korist?
“Mislim da danas i mladi i stari ponovo teže prikupljanju tih fizičkih objekata, baš zato što živimo u digitalnom dobu, kada su svi ti, na primer, elektronski flajeri toliko rasprostranjeni i dostupni. Ali oni, isto tako, mogu lako da nam pobegnu. Nestanu i onda nisu više opipljivi”, objašnjava Lazara Marinković.
“Mislim da je problem kod mladih ljudi koji žele da se bave nečim to što oni danas imaju previše informacija. Samim tim nemaju nikakvu selekciju. Sada klinci slušaju sve i to im otežava mogućnost da stvore neki kriterijum”, dodaje Miroslav Cvetković Cvele.
U godinama kada su nam muzeji sve prazniji, kada se debelo kasni sa njihovim renoviranjem i kada, generalno, opada interesovanje ljudi da nešto duboko istraže na polju urbane umetnosti, ipak dolazimo do zaključka da akcija “Rok muzeja” može da bude jasan spomenar svim konzumentima takvog žanra. Istorija domaće popularne muzike dovoljno je bogata. Ona na jedan prefinjen način gradi vaš lični identitet.
“Sve to ima smisla i nikako nije bez veze. I dan danas. Lupiću, sastav Iron Maiden kada uradi album, pa to su ploče, pa prišivači, pa bedževi… Njihova promocija ne može da prođe bez takvih stvari, a publika ih voli i zbog toga. Ona uredno čuva i neguje zajedničke uspomene, poput trofeja. Mazi ih i pazi”, kaže Minja Dunđerski.
“Kada se pitam zašto skupljam te narukvice i karte sa koncerata, pomislim da možda želim da nekada, kada budem matora, sednem i gledam te uspomene, da se onda setim gde sam sve bila, da se ujedno i podsetim kakva sam bila u određenom dobu života. A to zaista jeste pitanje identiteta jer nas podseća na nešto što nas je načinilo nekom novom osobom. Te muzičke uspomene su fragmenti i važni delići nas”, zaključuje Lazara Marinković.
Putujuća izložba “Rok muzej” zatvorila je svoja vrata u novosadskom Studiju M pre nekoliko dana, ali je isto tako otvorila i jednu zanimljivu stranu ljudske prirode – one koja sakupljanjem muzičkih uspomena čuva urbanu, a pre svega, vlastitu vatru identiteta.
oradio.rs
