Nedavno je, posle osam nedelja, završeno snimanje filma „Otac“ reditelja Srdana Golubovića, koji zajedno sa Ognjenom Sviličićem, potpisuje i scenario.
Rađen je na lokacijama u okolini Priboja, Zaječara, Knjaževca i Beograda, a u središtu je priča o tragediji i ličnoj borbu jednog čoveka kome su zbog siromaštva oduzeli decu…
”Sad ulazim u montažu, što je takođe proces koji traje. Zadovoljan sam ovim što sam uradio, mislim da sam sebi dao neku slobodu da uradim nešto što do sada nisam radio. Teško je sada precizno reći kada će film stići pred publiku. Verujem da će to biti iduće godine”, kaže Srdan Golubović na početku razgovora za “POP & Kulturu”.
Dodaje potom da je snimanje filma i putovanje u nepoznato, proces koji reditelju pruža priliku da “prateći svoje instikte i intuiciju zaplovi nekim morem koje nije ni slutio”.
Kojim morem je zaplovio „Otac“, taj čovek koji je krenuo po decu, a i po sebe samog?
– Ovo je za mene bio specifičan film. Iako sam i pre ovoga imao filmove u kojima dominira jedan junak ovde je specifično bilo što je glavni glumac u svakoj sceni, praktično u svakom kadru i u velikom delu filma je sam u kadru. Bilo je zajedničko traganje i putovanje sa glavnim glumcem, koji više nego ikada ranije bio neka vrsta saputnika sagovornika, saradnika i prijatelja u celom tom izazovu.
Umesto Nebojše Glogovca, čiji je odlazak velika tragedija, ulogu oca igra Goran Bogdan. Da li ste nešto menjali, prilagođavali scenario?
– Kada sam se odlučio za Gorana, malo sam promenio godine glavnog junaka. Ideja je prvobitno bila da on ima preko 45. A onda sam promenio da bude u kasnim tridesetim, početak četrdesetih. Ostalo nisam mnogo menjao. Taj lik, Nikola, je čovek koji u stvari svoje odluke donosi intuitivno, dakle ne raciom nego više instinktima. Vođen je svojim impulsima i s druge strane jednim dubokim seljačkim, tačnije bazičnim, osećanjem pravednosti, dobra, ispravnosti… Običan, jednostavan čovek koji u stvari retko zna racionalno da obrazloži šta radi, ali ima snažan unutrašnji impuls koji mu govori šta je dobro šta ne, šta je pravedno, pošteno, ispravno, tačno. Čovek koji malo govori, a kada govori, govori kratko i samo istinu. Takav lik smo gradili kroz film nastojeći da, s druge strane, ne bude jedan naivni čovek koga sistem, društvo i vreme gaze. Ideja nam je bila da se nijednog trenutka niko ne sažaljeva nad njim nego da on jednostavno svoju sudbinu, problem, tragediju nosi dostojanstveno. Stoički.
„Otac“ je film koji fokusira ličnu priču jednog čoveka, ali ne otvaraju li se i društvene teme?
– Svaki film ili bar velika većina imju neki socijalni kontekst. Ovaj film je film putovanja i priča o jednom čoveku koji je ponižen, koji je izgubio posao, pa dostojanstvo i koji je prestao da bude ono što on misli da bi trebao da bude, a to je otac porodice. I kroz jedan strašan napor, iracionalni, donkihotovsko putovanje od malog grada do Beograda peške, u znak protesta, on u stvari kroz to putovanje vraća sopstveno dostojanstvo. I onog trenutka kada vrati sopstveno dostojanstvo, on postaje čovek koji je spreman da se bori, spreman da nekada u budućnosti i pobedi. Na kraju filma se bori za ono što je imao pre početka, za svoju porodicu. Samo što tu svoju porodicu život koji je imao nije umeo da vidi.
Vaši filmovi “Klopka”, “Krugovi“ su bili angažovani…
– Kad govorite o angažovanosti mojih prethodnih filmova, mislim da u tom nekom društvenom smislu je ovaj film najangažovaniji. Jer se on zapravo bavi tim običnim čovekom koji je u stvari odbačen, ponižen, obespravljen… Kada se izađe iz Beograda, u kome mi kako-tako imamo bar neki privid, i uđe u manje gradove i mesta, od kojih je većina potpuno rasturenih industrija, infrastruktura, gradove i mesta u kojima se ne oseća nikakva nada, još više dolazi do izražaja pozicija tog običnog čoveka. Odnosno činjenica da društvo nimalo ne brine o pojedincu, pa čak mu i onemogućava da sam o sebi brine. Sistem je protiv pojedinca. Ruši ga na svakom koraku. Živimo u jednom vrlo nepravednom vremenu i društvu u kojem je običan čovek ne samo ponižen nego i poništen. Jer poništen je ikakav značaj i smisao svega onog što zapravo čini njegov život.
“Otac“
Uz Gorana Bogdana, u filmu uloge tumače: Boris Isaković, Nada Šargin, Milica Janevski, Vahid Džanković, Jovo Maksić, Nikola Rakočević, Milan Marić i Ljubomir Bandović. Film su, pored Filmskog centra Srbije, podržali nemački fond MDM, francuski fond Cinema du Monde, hrvatski fond, slovenački fond, fond BIH, Arte France i ZDF Arte, kao i fond za koprodukcije Eurimages
