Share
Terence Blanchard 23. aprila u Beogradu

Terence Blanchard 23. aprila u Beogradu

Poznati američki džez trubač i kompozitor, višestruki dobitnik Gremi nagrade, Terence Blanchard, nastupiće 23. aprila u beogradskom klubu Bitefartcafe, u okviru prolećnog dela sezone serijala Musicology Barcaffe Sessions.

Terence Oliver Blanchard (rođen 13. marta 1962.) je američki jazz trubač, vođa benda, kompozitor, aranžer i kompozitor filmske muzike. Od kada se pojavio na sceni 1980. godine sa orkestrom Lionela Hamptona a odmah potom i sa Art Blakijem i grupom Jazz Messengers, Blanchard među vodećim umetnicima jazz scene. Odigrao je ulogu ključne figure u jazz preporoda 1980-tih snimivši nekoliko albuma ovenčanih nagradama i nastupajući sa jazz elitom. Poznat je kao umetnik čiste hard bop tradicije, ali je od skora počeo da koristi afrički-fjužn stil izvođenja koji ga izdvaja od ostalih trubača u izvođačkom krugu. Međutim, Blanchard ima mnogo širu publiku kao filmski kompozitor. Njegova se truba čuje na skoro pedeset filmova; od kojih više od četrdeset nosi pečat njegovog nepogrešivog komozitorskig stila. Od godine 2000, Blanchard radi kao umetnički direktor na Jazz institutu “Thelonious Monk”, a od avgusta 2011. imenovan je za umetničkog direktora Instituta “Henry Mancini” muzičke akademije “Frost” pri Univerzitetu Majamija. Živi u Garden Distriktu u Nju Orleansu sa svojom suprugom i četvoro dece.

Blanchard je rođen u Nju Orleansu, Luizijana, kao jedino dete svojih roditelja Wilhelmine i Josepha Olivera Blancharda, honorarne opreske pevačice i menadžera u osiguravajućem društvu. Blanchard je počeo da svira klavir sa pet godina a zatim i trubu sa osam pošto je čuo Alvina Alcorna kako svira. Blanchard je rekreativno svirao trubu uz svog prijatelja iz detinjstva Wyntona Marsalisa u letnjim muzičkim kampovima ali nije pokazivao neku ozbiljnu veštinu na ovom instrumentu. Posle toga, dok je bio u srednjoj školi, počeo je da uči u Centru za kreativne umetnosti Nju Orleansa ( New Orleans Center for Creative Arts (NOCCA)) kod Rogera Dickersona i Ellisa Marsalisa, Jr. Od 1980. do 1982, Blanchard uči kod jazz saksofoniste Paula Jeffrija i trubača Billa Fieldera na Univerzitetu “Rutgers”, a za to vreme gostuje sa grupom Lionel Hampton Orchestra. Godine 1982, Wynton Marsalis je preporučio Blancharda kao sopstvenu zamenu u Jazz Messengersima Arta Blakija i do 1986, Blanchard je bio trubač i muzički direktor benda. Sa Blakijem i vođa kvinteta uz saksofonistu Donalda Harrisona i pijanisu Muglrew Millera, Blanchard se uzdigao do slave kao ključna figura jazz preporoda 1980-tih. Grupa pod združenim vođstvom Harrisona i Blancharda snimila je pet albuma 1984-1988 dok Blanchard 1990. nije napustio projekat da bi se latio solo karijere.

Tokom 1990-tih, posle teške ali uspešne promene položaja usta pri sviranju, Blanchard je bio angažovan kao i ranije. Snimio je debi album pod svojim imenom za Columbia Records koji je dosegao do trećeg mesta na Bilbordovoj jazz listi. Pošto je svirao u numerama za filmove Spike Leeja, među kojima su Do the Right Thing i Mo’ Better Blues, Lee je poželeo da vidi Blancharda u ulozi kompozitora muzike za njegove filmove počev od “Jungle Fever” (1991). Blanchard je napisao muziku za sve filmove Spike Leeja od tada, uključujući Malcolm X, Clockers, Summer of Sam, 25th Hour i Inside Man. Godine 2006, komponovao je muziku i za četvoročasovni dokumentarni film Spike Leeja o uraganu Katrina snimljenom za HBO pod naslovom When the Levees Broke: A Requiem in Four Acts. Blanchard se takođe pojavio i pred kamerom gde je sa svojom majkom otputovao u emotivnu prošlost prisećajući kako su pronašli njen dom potpuno razrušen. Blanchard je komponovao i za druge režisere, među kojima su Leon Ichaso, Ron Shelton i Kasi Lemmons. Sa kompozicijama za preko četrdeset filmova pod svojim imenom, Blanchard je najplodniji jazz muzičar koji je ikada komponovao za film. Časopis Entertainment Weekly proglasio je Blancharda za “centralnu figuru u velikom povratku jazz kompozicije za film.” Ipak, časopis Down Beat navodi Blancharda iz intervjua datog 1994. godine, “Pisanje za film je zabavno, ali ništa nije ni blizu tome biti jazz muzičar, svirati u klubu, svirati na koncertu”. Sve to vreme, Blanchard je ostao u srcu veran svojim jazz korenima kao trubač i vođa benda u krugu izvođača. Snimio je nekoliko albuma koji su ovenčani nagradama za izdavačke kuće Columbia, Sony Classical i Blue Note Records, među kojima su In My Solitude: The Billie Holiday Songbook (1994), Romantic Defiance (1995), The Heart Speaks (1996), Wandering Moon (2000), Let's Get Lost (2001) i Flow (2005), za koji je produkciju radio pijanista Herbie Hancock i koji je imao dve nominacije za nagradu Grammy. CD Let's Get Lost iz 2001. godine predstavlja njegov komercijalno najuspešniji album do sada. Na njemu se mogu čuti novi aranžmani klasičnih pesama koje je napisao Jimmy McHugh a u izvođenju Blanchardovog kvinteta u saradnji sa vodećim damama jazz vokala: Diana Krall, Jane Monheit, Dianne Reeves i Cassandra Wilson. Godine 2005, Blanchard je bio deo ansambla sa kojim je osvojio nagradu Grammy za najbolji jazz instrumentalni album za učešće na albumu Illuminations McCoy Tynera – ovu nagradu je podelio sa Tynerom, Gary Bartzom, Christian McBridom i Lewis Nashom. Blanchard je služio kao sudija na 5. godišnjem takmičenju Independent Music Awards da bi pružio podršku nezavisnim umetnicima. Godine 2009. u Diznijevom filmu, Princeza i žabac, Blanchard je svirao sve deonice na trubi aligatora Louisa. Dao je i glas liku Earla vođe benda rečnog brodića.